Pripovetke / Veljko Petrović

ТЕРЕТ 155

ју је молио да не губи памет. Куда ће2 Мора прво да дочека војника, још се не зна тачно да ли је гроб још под Србима Док су се они збијали у клупче, љуљали и разбијали, па опет наваљивали једно на друго, нико се није осврнуо на старца, да види шта је с њими да ли је чуо за црни глас А деда-Тодор се сабио у угао као дете и, покривши рукама лице, дрхтао је као прут. Тек када директор успе да жену положи на постељу, а деца јецајући чучнуше чело ногу родитеља, деда-Тодор, посрћући, с растргнутим завојем који му је крвав висио преко очију, доклеца до осталих, па, напипавши сина и снаху поче да их љуби по оделу, по рукавима и рукама, грцајући пиштаво и детињасто:

— Опростите, децо, ја нисам крив, ... ја нисам крив!.,.

Директор не одговори ни речи, већ га посади на другу постељу, где старац настави да се нагиње и да све једно те исто шапуће:

= ... Ја нисам крив.... Ја сам молио милостивог Бога, али он није хтео мене да прими... неће мене да прими... ја нисам крив... шта могу!...

Поподне је стигао посилни. Груби, бркати и згужвани војник плакао је као дете предавајући портфељ с последњим писмом родитељима и једној госпођици у Солун, са часовником и са завежљајем преосталога одела: Мати га је загрлила и плачући за сином није осетила ни труни зависти што је овај сељак остао жив, као да је помишљала и на то шта све њега чека по Албанији и на Виду, Шта више, чини се да је овај заједнички плач олакшао донекле њен бол и вратио јој разборитост, јер она га је мирно и постепено испитивала о свему што је овај проживео с Милутином. Напослетку, као да је тек његове разлоге усвојила: да сада више, и бар за неко време, нема смисла да иде на бојиште и да тражи Милутинов гроб, јер је он сахрањен у самоме селу, поред цркве; чим се вратимо наћиће га одмах, али сада је немогуће прићи, јер у овај час непријатељ је већ сигурно посео и само место.