Pripovetke / Veljko Petrović

ТЕВЕГ 57

је до бескраја порасле сенке, уз то је прскала у ситној измаглици. Преко старца су пребацили круто коњско ћебе, он се под њим погурио те је, онако мајушан, чинио од коња неку малу камилу с несразмерном грбом.

— Отац, ту држте, и не пуштајте! — говорио је директор туткајући узде у старчеве влажне и хладне прсте. Старац је нешто неразумљиво гунђао.

_ Војник их је водио док се није разданило.

А тада је престала кишица и почео хладан, горски ветар да пири. Старац се упадљиво љуљао на седишту, морали су га непрестану придржавати да не падне.

— Не дај му да заспи!

— Не спава! — одговара директор, пола болно а пола огорчено, подносећи се оцу у лице. — Смрзавају му се руке! СЕ

— Ах!

Требало је често застајати у сред Рогозне, која је, у ово сиво и мргодно јутро, личила скамењеној узбуркалој пучини некаквога гигантскога мора. Два пута се коначило само до Бањске. Једном на некаквој напуштеној бачији, други пут у једном пустом хану од брвана. Путем се све мање говорило. Ни деца нису више била хитра. И њих је опхрвао напор и брига око деде,

До Призрена је ишло лакше. Иако су и преко Косова прешли погвуте главе, ћутке, без одушевљења. Али, после, до Љум-Куле, па до Васјата, снаге беху већ много исцрпене. Њихова би тела издржала још и горе напињање и већу оскудицу, али, душа им је била отрована. Матери је било већ неиздржљиво да гледа како јој деца, прозебла и прокисла, пешаче док старац јаше, па га још сви четворо морају без престанка, наизменце, да подржавају. А директору је нарочито тешко било што је слутио какве мисли подривају женино срце, а ниједно од.њих двоје није имало толико храбрости да почне да говори о главној тегоби. Можда би боље било и да се свађају, мислио је он, и да пребацују једно другом, но што овако опако и лудо, ћутећи, реже једно против другог,