Pripovetke / Veljko Petrović

ТЕРЕТ ј 159

= Дедо>

— Да.

— Тј, тј! — учини Арнаутин и заврте главом.

— Господ, хајд с мен! Фин конак, њема ги у бутун Арнаутлк !

(Остали Арнаути нешто ситно и крто заџакаше за овим, но овај им оштро одврати, па сам прихвати коња за вођице, те сви пођоше у долину, низ поток. Директор нешто застаде замишљен, али жена га трже за рукав:

— Не браним ма нас све на гомилу поклали!

Одаја је, за овај сурови крај, заиста била неочекивано лепа. Велика, чиста, с малим окном од стакла, с пампуром на средини и с дугим сулундаром кроз читаву собу. Пола пода подигнуто и покривено даскама а по њима јагњеће коже.

— Тук чек, скин' се, хич не бригај! Хич, јаз Арнаут, Шкиптар, бре, знаеш шчо је бесаг!

И за час указа се леп дечко с дрвима и још с неколико кожа и ћебета, те пријатна ватра ускоро поче да пуцка. За неколико минута врати се и онај Арнаутин са зделом тражене вреле воде, водећи са собом једног седог и слепог старца с дугом брадом. и с белом чалмом око чела. Млађи се пријатељски насмеши:

= Мој дедо, хоџа, много стар, њема очит, како твој, хич не зборит српски! Ама!.. — и учини дланом по челу. -

Стари хоџа указа селам, па чучну на средину поред пећи и упути нека питања сину за госте. Кад му рекоше да им је недавно погинуо син, тако леп и млад као онај њихов дечко што ту малочас беше, хоџа дирну руком срце, у 'дахну, па показа више себе, дигнувши своје слепе очи к небу.

— И нам погибнат један, соко, тј! — заврте главом млађи па се окрете госпођи:

— Мајка си2.. да виднеш мајка на него... јунак, соко, син на мен!

Пошто се директорка попе горе у кућу зачу се озго кукање. Сишавши она причаше да су је одмах