Pripovetke / Veljko Petrović

ПОКОЈНИ САВА 167

шавши с воза ја сам се чудила да још има света који овде пристаје, који ту живи. Где су ти голубови били, који се сад сунчају и гучу на првоме читавоме крову, кад је овде беснео најгрђи аза бес, вршећи око себе огњем и кундаком 2

Шурак нас је дочекао, и насмешио се кад нас је угледао: Мала се била прибила уз мене, и мора да смо обе биле унезверене и бледе.

— Хајде, хајде, ту су кола — па се и сам као окрете према селу и одмахну руком. — Страшно, а2

Прошли смо кроз село и чудили смо се да ипак све куће нису порушене. Народ је био заиста малобројан и суморан, или се то само мени тако чинило. Само је један дечко притрчао колима, кревељећи се и гађајући нас, тобоже праћком.

Друм, без мало завијутака, води готово право у Грабовце. Шурак нам је тумачио како је Платичево страдало, али га ја нисам пажљиво слушала. Нисам могла да схватим појединости. Осећала сам као да је то била трагедија једне једине личности, мени блиске и сродне. Ни први малени гај, кроз који нас је водио пут, нисам осетила. Давила ме је уображена воња загоретине и дима, непрестано за собом сам осећала црне чађаве зидине и порушене стрехе. И весела шикара ми је била црна и загушљива.

Тек што пређосмо комад отворена поља, са чијих се чахира враћале погнуте жене и немо поздрављале главом, и пошто уђосмо дубоко у лепу сремску шуму, удахнула сам пуним грудима њен влажни, чисти ваздух. Неједнака и не сувише густа шума у коју је златним стрелама продирало сунце на заходу, сањала је свој дубоки, шумски, зелени сан... Витке букове шибљике, избиле из посечених пањева, протезале се да допру до рамена стаситим храстовима, растресени и треперави клен уплео се у жбунове дивљих ружа, а све их је, као алге у мору, испреплела дуга и сочна врежа купине. Све су биљке мирно расле једно уз друго, уплетале и мрсиле своје гране, своје лозе и своје корење, па иако су се бориле за сунце и за простор, оне су ћутале, све су се зелениле као да