Pripovetke / Veljko Petrović

БУЊА | 15

• ходљиво говоре „ти“, као у недоумици, сумњајући да су с њим икад били баш тако интимни.

И на том је „сервус“ и остало. Он је био престар да учи њихове гестове, оно шушљетање и развлачење нагласака у њихову отмену говору. Није им разумео нагађања, ни досетака и сплетака о градској и престоничкој „елити“, о којој се говорило као о својим најближима.

Знао је да гледају у њему неравног себи зато је живео повучено и радио за тројицу. Шефови су га ценили али се он у души нелагодно осећао.

Можда не толико за љубав сопственог задовољства, тек из унутрашње амбиције, сањао је о сјајном положају, на ком ће бити барабар са првими у граду.

Зато га је и позив његова „принципала“ силно узрујао. Ма да се његов здрави, сељачки разум, дисциплинован позитивним знањем и радом, противио, јер је знао за све гласове о Боришки и за поджупанова новчана петљања, ма да је имао у намисли готов план: да узме богату сељанку Буњевку и да снагом капитала отме- себи признање и власт, ма да му се још неохлађено, конзервативно, буњевачко срце крвавило при помисли, да ће сасвим морати одгурнути од себе сву тиху топлину салашића на Буковцу, багремима осенченог, бело окреченог, сунцу и слободном ветру и видику изложеног, ипак ласкаве речи, понуде и указивано поштовање упијали су се у његову душу као јаки мирис, забленули су му чисти поглед и грејали су му машту.

Стипа се није јасно одлучио, али доктору Колошвариу није рекао не.

Боришка је позвана телеграфски кући. Била је нешто омршавела, али ју је целу обавила нека нова мирноћа и замишљена апатија, што ју је чинило лепшом и примамљивијом.

Кад је чула о чему се ради, побледела је, окренула се без речи и затворила у собу. Ту је преплакала читаво поподне, а увече је изјавила да пристаје.

Сутрадан је била испрошена, и исто вече заручена.

Стипа је чинио све по речима свога шефа,