Pripovetke / Veljko Petrović

ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

да прича. А док се ту смејало, чудило и цикало, у другој соби једна гошћа, љуљајући се на столици, и час мрцварећи, час опет милујући издржљиви клавир, певала је, полузатворених очију, народне мелодије, једну мешавину словачких уздисаја и тихог гињења, циганских цикота и туранске обести.

Око осам сати у вече, баш кад су и последње земичке с маслом, ајваром и шунком нестајале у зубима каваљера, добродошло и пробитачно замењујући вечеру, неприметно и пажљиво отвори средња врата Др. Паштровић. Приметише га тек кад се обрео на сред собе. Лице му је било пијано озбиљно и био је у прслуку. На пљусак смеха око себе није се ни осврнуо. Ишао је право жени. Она је поцрвенела и хтела силом да угуши јарост.

= Али, драги Паштровић, шта вам је сад пало на памет, да тако улазите у друштво где су даме! Боже, од вас човек може дочекати свакојаких лакрдија! Али Паштровић је узе за руку, и док га је она гурала на поље, он јој је несметано говорио.

= Пест! Ех, мани сад, ако хоћеш да дођеш, а добро би било, обуци се, и буди добре воље!

И она, певуцајући, отрча по капут и поможе му да га обуче. Њему се очи напунише сузама.

— Нема ништа драга моја, нема ништа!

На то га она обухвати рукама и свирепо га уштину за мишицу, али пре но што би се пренуо од бола, зграби га испод руке, удари у искрен гласан смех, намењен сигурно онима унутра, и растворивши широм врата, уђе тако с њиме и, још једнако се смејући, поклони се свима грациозно; а друштво за час занеме и удари у плесак.

Паштровић се смести за округли сто међу Тришлерком и Шомодијевком и одмах се маши коњака, јер га је глава јако болела. Севале су му слепе очи, као да су отворене ране па их неко коштуњавим прстима тачно сваког секунда вређа.

Док се он тресао и дувао из себе јару јакога Мартела, помислио је на неплаћени рачун код спе-