Pripovetke / Veljko Petrović
ЏАФЕР-БЕГ РИЗВАНПАШИЋ 85
Крв ми појури у главу:
— Зар тако, Саво, ти мени 2
— Јакако! Ви, Турци, да играте с нашима, а своје да држите у кафезу! Јок! Тако нећемо!
Око мене се окретоше зидови, и ја искочим као рањен напоље. |
Трком појурих кући, хрупих, онако задухан жени у собу, викнух и дигох је из кревета:
— Устани, Есма, одмах, и обуци се! Али одмах, у најљепше одијело! Све помећи на себе, и гривне и грану у косу, све! Хајде!
Разрогачених очију, препануто је бленула у мене, да нијесам какогод поматувио.
— Хајде, хајде, не оклијевај! Поћићеш са мном! Брже! — И почех отварати долапе, чекмеџета без реда и наопако. — Она погну главу и поче се спремати. Но још у страху и недоумици.
— А куда, боланг У то доба. Скоро ће сабах.
— Хајде, хајде само.
Помогао сам јој навлачити свилене шалваре и тешку, златом везену антерију.
Већ смо скоро били готови за полазак, кад се на вратима указа — као дух — моја мајка. Била је забринуто изненађена и усправна.
Уплаших се од њених очију.
— А куда ти у ово вријеме опремаш Есму #
— Идемо.
— А куда
— Остави сад. Идемо. Хајде, Есма!
Но мејка се испријечи међу нас.
— Ваља ми знати куда ми водиш снаху у невријеме 2 Е — Хоћу да је уведем међу госпође. И она је госпођа, беговица, неће се постиђети.
— Зар међу Швабице 2
— Не. Међу Српкиње.Без ње ми нејма тамо мјеста.
— Шта међу Влахиње2...
Паре с које
— Остави, мајко, сад. Она мора поћ са мном. Разумијеш2 На бал. Не бој се. Добиће пошту. Биће
у првом реду. Пушти сад,