Pripovjesti : crnogorske i primorske

СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША ХУМ

детаљима. Али кад их читалац промотри на делу и кад их чује на беседи, он има утисак каода их пред собом гледа живе. Љубиши је очевидно највише стало до тога _ да нам наслика карактере, а за спољашњу анатомију својих јунака: он слабо мари. Он ту бригу препушта читаочевој фантазији, а овај нема рашта да се стога жали. Једна згодна реченица може кадшто да живље обасја и обележи извесно лице, но читава једна страница најсуптилније анализе.

Кад поп Радо изађе пред которског провидура Бујовића, препреденог дипломата и млетачке улизице, те кад му овај стане приговарати како је, то255 ступио у тајне договоре с Махмутом, но како

1, Бујовић, у то не верује јер му је, вели, познато ла су Паштровићи од старине РлИ преведрој господи млетачкој:

„То је лаж, осим твојијех Ји викне поп. Није мени у трагу остало да сам турска удворица, а да сам хтио, могло ми је бити боље но с вама. Ја те молим да нијеси други пут никад таку ријеч изустио, без чуда твога и мога. А тако ми спаситеља свијета и литургија које грјешан служим, кад промислим колико ми је јада задао тај пасји трбух Бушатлића, волио бих паши доћи главе, него ли да ме окруне Лазаревом круном!“

„Ти си, попе, као паприка, достави провидур козјим веком. — Треба добро пазити на ријечи, прије него ли се на њих одговори. Ја сам рекао бистро да не вјерујем што пук дроби, јер су Паштровићи од старине вјерни.“ |

А поп:

„ја нијесам паприка, ни шупљоглав; ако вазда и не знам је ли чорба слана, знам лијепо кад ме опекне. ја не могу вјеровати да би једно тако лице, као што си ти, поговарало гласове којијем не вјерује, па зато-и мислим да си им у неколико повјеровао, па ме баш зато и призвао да ми то у очи кажеш.“

Такав је поп Раде у својим односима са представником државне власти, такав на дому и на братском дивану, такав свугде и увек: узор српског до-