Pripovjesti : crnogorske i primorske

хх МАРКО ЦАР

— између осветљивог Кориолана, који се здружио с непријатељима своје отаџбине само зато што му је част повређена, и овога Вукца, којега је отаџбина лишила имања и части, а који понуду, да калаузи непријатељској војсци, одбија са глорификацијом отаџбине.“

Доиста, кад бисмо Вукцу хтели да нађемо достојну слику и прилику, требало би нам заронити у давну историју оне исте Венеције која је попу Андровићу о глави радила, па се сетити оног Јакова Фоскариа, млетачког дуждевића, који у изгнанству сам себи запиње замку, не би ли се замерио подозривом Савету Десеторице, те да га тај грозни суд позовне преда се у завичај, па макар га с галије једанак одвукли у тамницу. „Друго не желим вели овај несрећни младић у Бајроновој трагедији = но три лакта домаће хапсане, па ако им је по вољи и хладне раке, тек да ме жива врате моме родном месту, мојој милој Венецији.“

ТУ

Дубровчанин Стијепо Кастрапели, који се за живота често састајао с Љубишом, прича како је од свих својих приповедака писац највише волео Гопа Андровића. Ми који смо видели и знамо какве одлике је Љубиша у том свом делцету на видело изнео, ми ту његову предилекцију лако схватамо; но не пристајемо, опет зато, на његово мишљење. У попу Раду приказао нам је писац, несумњиво, једног узорног отаџбеника и избраног јунака; али су Андровићи ретке појаве свугде, па и у народу који је рађао Обилиће и Синђелиће. Стога је, по нашем схватању, Љубиша много хуманије поступио и много боље успео кад је у Продаји патријаре Бркића узео преда се да нам опише обичног сељака који се родио добричина, но којег прилике натерају да се слакоми на благо и изда гостопримство, стару врлину српску. Грујо Милошев, као год и Лесажов Жил Блас, није човек опака срца, нити би се он олако огрешио о своје дужности; он их се, шта више, придржава