Pripovjesti : crnogorske i primorske

ХхХМ 5 __МАРКО ЦАР

назвао, „приповијестима“, па, разуме се, и у онима које овде не анализујемо, има понешто и пишчеве фантазијске грађе, али је у главном причање основано на народном казивању и, обично, обрађено са много мара. Једном речју, свему ономе чега се дотакао, трудио се писац да да народну, или чак народску форму, и да то прелије у народни калуп.

У томе је његова нарочита карактеристика и, у едно, његова главна заслуга.

М

Књижевно дело којим је Љубиша сладио последње дане свога живота била су Причања Вука Дојчевића, недовршени српски Декамерон, ком је прерана пишчева смрт онемогућила потпуни расцват. Љубиша је , фактички, намеравао да напише равну стотину тих својих краћих прича, али не стиже да спреми за штампу него тек тридесет и седам њих, које су објављене најпре у бечкој „Српској Зори“, затим отуд прештампане у посебним свешчићима, док их Српска Књижевна Задруга поноване издаде, као 67 и 68 књигу својих периодичких издања.

Причања Вука Дојчевића, каошто је познато, омање су приче у којима се такође описује живот народа и његови погледи на свет и живот. Дабиу свом причању имао више слободе, писац је овде прибегао једној старој књижевној доскочици, и као тумача или гласника себе самога истакао једног типског, у народном памћењу и данас живог особењака, окретног и златоустог Вука Дојчевића, ког треба сматрати као оваплоћење народног искуства и практичне филозофије. Ако би се Љубишиним ЛТриповијестима у погледу њихове композиције имало што шта да приговори, оно су Причања с те стране куд и камо оскуднија. Ко би хтео да у њима тражи заокругљене новеле са уметничким заплетом и расплетом, са правилним развојем, дизањем и падањем, тај би се веома разочарао. Вук Дојчевић није човек од пера и науке, но даровити самоук, који живо прича догађаје којима је био сведок и учесник. Оне,