Pripovjesti : crnogorske i primorske

20 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

удушена златнијех дуката. Погледа Кањош благо, пак се посмијехну, извади из тобоца својега дукат и баци у скрињу. — Што чиниш> викне зачуђени тумач. — А Кањош њему: „Да се из ове скриње диже а не меће, то би благо брзо нестало: брзо бисте јој дно видјели“.

Мало за тијем рече Кањошу онај исти господин, да би било дужду веома драго да се с њим освати, и да би му рад поклонити кћер једину у жену.

— Благодарим, рече Кањош, на такву племениту понуду. У нашој је опћини обичај непрекидни, да се свак жени у свому јату, и тако чувамо поштење нашијем сестрама.

— А да тражи, вели ти дужде, какви дарг — Питам, викне Кањош, да нам не узимате царине ни мрнара, да стојите поштено на погодби коју смо утврдили при предаји, и за боље јамство да се зове именом нашега народа она обала у Млецима при мору гдје се искрцава наша трговина. Другога дара и обиљежа нити тражим, нити примам.

Нареди сенат да се то мјесто за довијека назива славенскијем тргом, Та глуа деос1: гТауопа, и прописа да се на њем искрцавају и распродају славенске трговине довозне, без царине и ђумрука. Но су те наредбе и ти прописи трајали колико мачки муж. Иметрга Млечићи преокрену у ниско и подло гтуа Че15зсћ:ауоп!:!; а мало помало уведу царину и почну узимати мрнаре не пазећи ни на погодбу ни на ријеч Кањошу задану. За то и остаде у народу пословица, која се и данас спонаша: како су чинили, тако су и обршили.