Pripovjesti : crnogorske i primorske

СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША (1824—1924)

Дана 29 фебруара о. г. навршило се равно сто година како је у Боки Которској, у старом и крепком брдском племену Паштровићима, први пут заплакао Стјепан Митров Љубиша, чувени приморски приповедач, чије дело има да се сматра ако не као први, а оно јемачно као најуспелији корак да се са чисто народне приче, каква нам се јавља у збиркама Вука Караџића и Вука Врчевића, пређе на приповетку литерарну или, другим речима, на приповетку са уметничким смером.

По склопу и замаху свога талента, по средини у којој је живео и коју нам са толиком љубављу описује; по срођености са народном душом и ретком вештином у руковању народним језиком, Љубиша је, обло узевши, био достојан репутације коју је, у самом почетку своје књижевне кариере, тако рећи, на јуриш освојио и до саме смрти очувао. Та репутација, међутим, није после његове смрти била увек поштеђена од стране критичара; један од њих је, шта више, тако далеко отишао да је његовим новелама одрицао оригиналност, па чак и сваку уметничку вредност, приказујући писца безмало као простог сабирача народних умотворина или, у најбољем случају, као неког Јоксима Новића или Јована Сундечића у прози.

Разуме се да такав суд — ослоњен на недовољној обавештености, а, може бити, и на личном предубеђењу — није могао да се одржи; и ми данас стојимо од прилике на гледишту критике последњег деценија