Problem smrtne kazne

43

још увек једну непомиреност са друштаеним установама, поименце са прописима казненог закона. Те две ствари треба строго двојити једну од друге. Казна доживотног лишења слободе није, међутим, таква, јер она и онога кривца који није злочинац Ломброзовог типа, и који после издржане казне треба понова да се врати друштву, она и њега не враћа више никада у живот. И тако, ако се код казне доживотне робије полази од тога да кривац до краја живота њу треба да издржава као казну, оида је јасно да смо опет у присуству једног зла које је несразмерио веће од онога због кога је оно и дошло, ео ipse, опет у присуству једне казне која не носи карактер казне у кривичао-правном смислу. Међутлм, ако се казна доживотне робије сматра једним делом као казна, а другим као мера заштите друшгва од непоправимих криваца онда је такво схватање погрешно и неправично. Пре свега, када се кривац осуђује на ову казну онда се он осуђује независно од тога, да ли је по среди непоправљиви кривац, рођени злочинац или је по среди кривац кога су као таквог створили са свим други мотиви. Јер, судска пресуда никада није у стању да то апсолутно тачно утврди, па ма како се узели у обзир; врста дела, начин извршења истога, услови и околности под којима је оно извршено, па најзад и сам антрополошки преглед. Све то није у стању да утврди је ли он непоправљив или није. Следствено, дакле, значи да ће сваки предумишљајни убица, који нема олакшавних околности, бити кажњен до-