Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

2 савијен пос"п високо чело, његов вити стас п милозвучин рлас, све је то тако дивно на њему стајало, да није ни једне девојке нити жене · било, која неби свој погледе неким узбуђењем на њега зауставила, На глави је имао шешир са богато извезеном пантљпком, а: на прспма, која, се испод црпог штанског огртача, спазитп могу, види се плава са златом украшена душанка, преко које се златан ланац с' распјатијем христовим у драгом камењу, блиста, па ногама виде се, кратке Ao колена панталопе од црне кадифе, а од колена бели тозлуци с плавим са златом извезенпм подвезицама, а на ногама им о је лаке "псечене дипеле.

Енрика погледи му у очи. -

„Мене сбузима све нека страшна мисао, мој Францишко! Кад си ти код меке, ола се губи као магла од сунца — алн кад сам ја уса= мљена с детенцентом, онда мп се у срцу предсказује, као да ће нам неко дете украсти, и мене од тебе раставити! Опрости овим речма —

али знај да' жевска душа осећа у вапред, дрктајућсм своје тегобе, које јој у будућности предстоје — ви пак људи никад на њих п немислите донде, док се пред вамп не укажу |“

„Кад се пред намн укажу онд“ пх знамо п победити! Ми смо људи Енрико, који на сновеп предумптљаје п не позимо » али смо људи који свакој опасности с' постојанпм погледом на супрот стопмо, то нека ти буде утеха! Одб:ци те мисли. — Ја те љублм тако ватрено. Енрико, да твоје сузе душу моју потрес. ју, и као камен насрце падају, Помисли сватда на твога Фрапцишка, који те дању и ноћу дубоко у свом срцу носи, помисли на наше дете, које с вечном свезом“ веже, па ће се то тужно предрасуђе у дути твојој угасити!“

- „уда, нека је сваки умишљај далеко од мене, умишљај који ми душу страшно мучи а и сам живот трује!“

Енрика загрли свог милог Фравцишка. Јегово се чело п нехотаце сумрачи — поглед му је такав био, као да сута ове речи, његове премиле Енрике, у срцу дпрнуле, п ако је он њу с ватреном љубављу тешно пп Е је у његовој дупш растила нека узбуђеност све јаче и јаче. _ Он се трудио да на Енрпкину тугу и речи заборави, али кад је ноћ ваступила, кад је својој Енрпки, може бити, последњи пут, с: Богом остај рекао п своје дете ватрено пољубло, осетио је у својим грудима неку бољу која му срце параше.

Енрика га, до вратница испрати — он се хлтро баци на свога. ватреног коња, ухвати за дизгине сребром искићене, п зажели својој. Енрики лаву ноћ.

Нека тама обузе јој срце, а и тама је ноћна покрила целу земљу!

Францишко одјезди, преко широких пустара к' дворцу отца свог. — Енрика је дуго зањиме гледала, док га није из вида изгубила, —

У околини дворца Делмонте, у ком је Францишко, по кратком свом путу приспео, пружа се надалеко лепа равница, до самих, снегом покривених планина »Спра Морена,« с којих се врхова види Мадрнит, престолил варош ппшаније, који с' јужне стране од дворца Делмонта,