Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

106

Оштро и нестрпељиво мотрио је преко равних долина. Тај узацак прелаз лежаше иза нагомиланих стена близу села Сејоса, којем се само обилазећи и преко одсека доћи може.

Бледа месечина распростирала се преко дрних и нагомиланих стена и преко пространих и осушених долина.

У један пут се усамљеном учини, као да се приближава нека црна сен све ближе и ближе. Његово срце куцаше у нестрпљењу, неизвесност га мучаше, ко ће то бити — Један је коњаник био, ког је могао наскоро на пустари, тавном месечином покривеној видети. Са, запетом предосторожношћу гледаше Алобаго уза стене; нека радост укаже му се на лицу, — он познаде к њему јашућег.

„Серано,“ промрмља он, „он је, и он је дакле наишао на исти траг, он нешто размишљава; богу хвала, што и он на овај траг наиђе, ено га где се упутио к стази овамо горе! Какову то мрцину јаше» — ено где сиђе о коња =„Серано! Францишко !“ викну Аловаго пун радости и потрчи доле, да свом милом пријатељу на сусрет изађе. — —

ин

заравни

атак