Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

54

„Овај ме пламен, с његовом чудноватом оветлошћу не вара, ти си у порфиру умотана!“ отпоче стари Сантило с неким величанственим гласом, — круна се блиста на твојој глави, а твоја је прошлост чиста п сјајна као сунце. — Ја видим и твог мужа, ког ти је судба наменула прне душе воде га страннутицом и заливају га отровом тешко мени! — Ти си Изабела, кћи оног свирепог, који је мог оца удавити дао“ — викну уплашено Сантило — „ја видим, како ти са насилном ногом твоју круну газиш како се проклетство родитељско над децом извршује како се твој трули престо руши, испод руку оног узвишеног витеза, ког ћеш ти једном у огледалу видети да пред тобом клечи!« —

„Доста , престани, —- ти ужасни!, Викну краљица O подигнутим рукама ступајући бледа и смртним стражом обузета на зад к Францишку. У том магновењу, угаси, неки громовити потрес, светлећи пламен. — Сантило је клонуо, — бледа ватра опет ос укаже, испарење и магла распростре се опет по целој одаји и обузме све.

Серано се окрете —- врата се, невиђеном силом отворише, он узевши обе, грозничавим страхом обузете госпе, испод руке, одведе их преко степеница доле к вратима, кроз која се слободе дочепају. |

Страховита грмљавина зачу се за њиховим леђима. Серано је био не" мање од краљице и Маркизе тим чудноватим догађајем потресен, — он благодараше богу што се врата за њима затворише, и што их опет слободан и свеж ваздух окружаваше.

»Шроклети,“ рече тихо и дркћућим гласом Изабела „Вашу руку Дон Серано!“

Францишко осети како краљичина, рука дркти, како бе о неким страхом уз њега прислањаше. Маркиза ухвати с десне стране краљицу испод руке, и тако готово полу носећи је ступаше кров исту улицу, кроз коју су ка Сантилу идући прошли. |

Шролазећи тако поред „зверске крчме“ чују у њој вику и неко дивље певање, а поред њих пролажаху