Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

Непрестано је беснила страшна п дивља влка. Од цигана, отпочеше неки у бегству тражити спасења, али снажни њихов краљ, који је свагда предњачио, борио се с њих петорицом. Од његових људи падаше једап за другим, остали кад то видеше, оставе свога краља, да се противу надмоћне силе сам бори, противу биле коју је немогуће одбити, јер му је снага отпочела већ да малаксава, —

У том магновењу промоли се уплашена Енрика једва дишући између шибља, које је од свог детета раздвајаше; викну радосно опазивши своје дете где неповредимо на истом месту, где га је оставила, лежи. Она се баци преко њега, обаспе га силним пољупцима, узме га у наручја п притисне га на своја прса, у мислима да га спасе или с њиме заједно погине. —

Јозеф опази усхићену матер. — —

Аца виде свог оца где се при последњем часу јошт очајно бори, оца кога спасти може ако му помогне; он није ни опазио, да је црпи, паклени и крвљу попрекани Енричин заклети непријатељ сроје људе напустио, да се с краљем сами боре и да се вешто и неприметно украо. — Аца појури брзо у помоћ своме оцу који се у крајњој опасности налазио, хотевши се за своје погинуле синове, што око њега у крви лежаху осветити.

Он је својим оштрим погледом увидео, да се са читавим остатком непријатеља борити има, и држао је, да за његови леђи Енрици и њезином детету никаква опасност грозити не може. (а дивљом снагом и стиснутим песницама баци се између лупежа и свог храброг оца; бој се понови, кад кроз густо грање већ први јутарњи зрачак продирати

- отпоче.

Сад се приближи по други пут, но још предосторожније Јозеф кроз шибље Енрици, која своје дете на прсима притиснуто држаше. Њезино лепо, но од страха бледо лице, изражавало је јасну радост, што је своје најмилије благо нашла, и баш се мољаше богу; своје очи, нуне суза, подигла је к небу и не мислећи на оно што се око ње збило