Projekat opšteg kaznenog zakonika za Kraljevinu Norvešku : motivi izrađeni od Komisije, postavljene Kraljevskom odlukom od 14 novembra 1885 god. po želji Ministarstva pravde nemačkog carstva

920

у 5 стецену, у Шведској постоји исто тако двогодишња до петодишње застарелости, за преступе, који се казне са казненим радом од 2 године. У Данској безусловно застаревају за две године само они деликти, који се казне новчаном казном, простим затвором или бојем; иначе, кад је протекло више од десет година, Министарство Правде може увек донети одлуку да се тужба не подиже. Досуђена казна у Данској у опште не застарева, али у овоме случају може Министар Правде, по истеку 10 година донети одлуку, да она не треба, да се пзвршује. Напротив у Шведској, а од 1874 и у Норвешкој постоји десетогодишња прескрипција за мање деликте. (У Шведској код новчаних казни, тешког затвора и казненог рада до две године, у Норвешкој само код новчаних казни и тешког затвора).

Међутим још чудноватији је положај Норвешке у овој ствари, због велике лакоће којом се ток застарелости прекида, где чак може да отпадне и већ наступела застарелост. То је строгост, која се нигде не налази, кад се никако не допушта застарелост, ономе који је утекао пили се допушта само у врло уским границама, кад се она може да прекине почетком какве истраге, која није управљена противу дотичнога као окривљенога, као и кад извршење каквог новог преступа, не само да може да прекине ток застарелости, већ чак може да се изгуби већ наступела прескрипција. Лако се може разумети нерасположење, које показује наш казнени законик према застарелости. Да једно лице, које је данас осуђено на најтежу казну, у опште сутра треба да буде ослобођено од сваког казненог зла. то је самовоља, која се мало може допасти, нарочито онде, гди се ствар тиче најважнијих правних добара. Бар код најгрубљих злочина, не може се ни тврдити, да њихови трагови увек временом изчезавају. Убица се може каквим разбојништвом тако да обогати, да ово богатство до своје смрти ужива, а породица убијенога може пасти у сиротињу, па у њој стално остати.

Међутим ипак изгледа да се ова посматрања не могу признати као решавајућа. Нарочито што се тиче застарелости тужбе, ту се мора водити рачуна и о обзирима наспрам друштва и наспрам невиних трећих лица, који чине да теразије претежу у њихову корист. Правна истрага, после можда половине века, била би бескористан посао, баш и код најтежих