Projekat opšteg kaznenog zakonika za Kraljevinu Norvešku : motivi izrađeni od Komisije, postavljene Kraljevskom odlukom od 14 novembra 1885 god. po želji Ministarstva pravde nemačkog carstva

ко ко о

слободе, у одбору Рајхсрата вратило старијем праву, у коме нема овога института, | Међутим и Проф. Ламаш, који је у принципу врло рђаво расположен противу ове врсте застарелости: , изражава се за то, да се она усвоји код полицијских иступа, што је очевидно не само добро, већ одговара и практичким обзирима, да новчане казне и мање казне лишења слободе не фигуришу у казненим регистрима до бесконачних времена. С тога не би ни могло бити никаквог говора о томе, да се напусти застарелост у таквом обиму, у коме се она сада налази у нашем праву. Међутим под овим околностима консеквентно је, да се и овде допусти застарелост на целој линији. Ну и ако овде немамо посла с тешкоћама истраге, у коју се лако могу да уплету и невини, ипак морамо имати пред очима, да ће то бити један пуки случај, кад се на један пут може да изврши каква пресуда, која годинама није могла бити извршена, даље да правна сигурност тиме неће да добије ништа битно, да ће кривац већ претрпити једну знатну казну, усљед опасности да не буде откривен, којој је био изложен цело време, као и тиме, што је био принуђен да бега из земље и да себи прокрчује пут у другим деловима света и да ће његово доцније хватање и кажњавање веома јако да погоди оне особе, које ву своју судбу доцније скопчали с његовом, у добром уверењу. Код свију злочина, који нису вапијуће природе, мора се признати да мора доћи једно време, кад се казна више неће моћи да изврши без повреде правне свести. И онда потпуно стоји то, да и наш закон треба да садржи такав основ за некажњивост, за који су готово све друге земље нашле, да се може да уведе без икакве опасности; јер при изрицању казне за државу не може бити меродаван ниједан други основ већ само потребе људског друштва. Чак најстрожије казне, чак и доживотне, отпадају посла извесног времена, по законима, тако рећи свију страних земаља. Привидна неконсеквенција, која лежи у овоме, и у толико је више привидна но стварна, што се по правилу и доживотна казна помиловањем спушта, кад се покаже да кривац то заслужује својим владањем. А 5-ом 74 води се о томе рачуна,

19 „Предлози за ревизију пројекта за казнени законик“ Беч, 1894, с. 21, и „Рад одбора ва казнени законик“, Беч, 1893, с. 18,