Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 401

Исто тако, јак притисак почела је бугарска организација да врши и на српску школу. Српски учитељ, Вићентије Димитријевић, с великим је успехом наставио радити, као и његов претходник. Учитељ Вићентије. је, брзо, придобио неподељене симпатије врањанаца. Изгледало је, да ће привући све ученике из бугарске школе и све младе људе у Врању. Због тога је, бугарска организација настала, да га отера из Врања. У ондашњим бугарским листовима у Бугарској“) дали су бугарски агенти из Врања неколико дописа, у којима су Вићентија клеветали као српског агента, који шири у Врању србизам, и ради да се Врањска Област присаједини Србији. Осем тога, фалсификовали су Вићентијево писмо, које га је одавало за српскога агента, и, са свим тим упознали турске власти. Сами они су Вићентија и оптужили код призренског валије. Због тога је Вићентије, у новембру месецу 1871 г., дигнут са славе код једнога свога пријатеља у Врању, и стражарно отеран у Призрен. Међутим, тамо је Вићентије оборио ове тужбе, и, на јемство два члана Меџлиза, као поштеном и ваљаном учитељу допуштено му је, да се врати у Врањез). Вићентије је, с великим успехом, и даље радио у Врању, све до Ускрса 1872 године. О Ускрсу идуће године,:1872, у друштву неколико младих пријатеља, учинио је био излет у села Осларе и Левосоје, назебао, и, после неколико дана, и умро. Колико због тога, што је био омиљен, толико и због крвне омразе две струје у Врању, упорно се одржавало уверење, да је Вићентија отровао Никола Шишеџијев. А обојица су становали у митрополији и лепо су, бар привидно, живели.

У ово време пада и плебисцит — истиљам — за Бугарску Ексархију. У том је, тек, послу бугарска организација употребила сва своја средства и сву своју лукавост. Сав тај посао, познат је по савременим белешкама ондашњега младог припадника Ексархата, Томе Кусаковића, и по казивању нај-

поверљивијих помагача у овом послу: „да се до краја сруше грчке владике“), тако, и то између Првог и Другог Српско-турског рата, опојан је пред Шапраничком црквом и Стојанче Х. М. Погачаревић, велики ктитор врањских цркава, и противник грцизма у Врању...

") Право, Турцил и др. (С. Чилингиров, на пом. М. с. 89).

3) За Вићентија се заузео и руски консул у Призрену, Иван С. Јастребов.

8) Тома Кусаковић је забележио овако: „Дође ни писмо од Пловдив, од Тасу Профировог из Рушчука, да је у Цариград све свршено, ими да се дигнемо на владику. Гледајте нађете владике себеп и не бојте се.

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 26