Prosvetni glasnik

0 изучавању старе српсее црквене архитеетуре

405

сами били стручни људи, те из њихових описа, осем извесног задовољства и прастајања уз њихово дивдење, човек не може никакве поуке црпети, нити о значењу вештине уложене у те старе грађевине, нити о времену, ком су оне представник. Вештина је чудновато тајанствена ствар; она има два језика, једнин говори свакоме човеку, образованоме и необразованоме, али други разумеју само њој посвећени људи. Смиреноме путнику, кад од Косова иде планипи Вељетену, висока Грачаничка црква са њевим китњас тим кубетима измамљује дивљење; побожноме Студеничанину, кад из крајње припрате угледа, како обилна светлост у видним зрацима нада са високог кубета, и чаробно се утапа у тиину олтарског простора, срце се осећа уздигнуто; али само посвећеноме човеку, вештаку, открива се, кад се нађе пред Грачаницом или у Студеници, оно осећање, које је горело у срцу сгарога неимара, у моменту, кад је шестаром на каменој плочи сликао план будуће архитектонске лепотице. Само вештак може читати у вештачкоме делу, и само ће он умети много којешта нрочитати и све боље казати од обично образованог човека. Да би се могли изучавати споменици старе архитектуре, нужно их је имати прецртане, и од вештака објашњене; прости описи грађевина не могу много вредити, а и што имају вредности то је, у колико су и ти описи од д>уди, стручних или у колпко имају историјске вредности, износећи нам грађевину у неком пређашњем времену, кад је она имала и неке другчије облике. Од нутника по српским крајевима први је Каниц са стручним знањем почео исиитивати старе архитектонске сиоменике у Србији, и одмах за њего е радове на том пољу, вежу се научни послови шасланика ученогдруштва, Валтровића и Драг. Милутиновића, које сам горе истакао и којим желим ова расматрања иосветити. Али да би се осветлила научна важност студија Каницових и те двојице вредних људи, неће бити неумесно, да бацммо к, атак поглед и на друге не стручне радове иа пољу по:шавања наше средњевековне архитектуре. Газуме се у овако краткоме реФерату може се дати места само оним путиицима, који су се одавали нарочИтом посматрању старих црквених грађевина, или који су у својим књигама тој стварн ноклањали доста пажње; и прелазећи на такве писце, одмах у почетку новог нашег државног живота срета нас један, ког, и ако нам много не обећава, не смемо мкмоићи без две|три речи, ако ни збога чег другог, она зато, ш о је ои најстарији срнски птуник, што је први путник, који ради позиавања манастира цутује, и што је путовао као изасланик кнез Милоша, и још 1826 год. у оно време, кад односи административни и аграрни између турских власти и спахија и

српске државе и грађана још иису били расчишћени. Иажња у таквим тешким приликама покдањата од кнез ! Милоша старим грађевинама, сведочи нам само о великој увиђавности тог човека у важност тих споменика и њиховога ироучавања. У спроводном нисму, које је дак) Вујићу, кнез изјављује изреком жељу, да Вујић посети манастире и цркве, и опише све што у њима нађе „старо и 1 етко - " Вујић је био један од најучеглјих срнских књижевника онога доба. У његовој књижевној радњи према општој литералној тевденцији онога времена, било је нешто ново, нешто реФорматорско. Он је био реали та., и практичност и потреба савремена управљала ј" његовим иером. У својим путописима он обраћа према том нарочиту па?књу савременим приликама, етнограФији, статистици, нросвети и томе подобном. Из те тенденције истиче његова јестаственица, — земљопис, иа чак н његова глумачка и драмска радња. За ирошлост канда није много љубави осећао, бар очито се види из његовог „путешествија" по Србији, да је кнез Милош в много више важности полагао на изучавање старих архитектонских споменика, него он, који се чисто незадовољно креће на тај пут. Така! човек очевидно није био по самој својој нарави удесан за носао, који му је поверен, али је Вујић иоред те особине, која се огледа у његовој књижевној радњи, имао још једну карактеристичну страну, којом се кнезу Милошу чинио врло угодан да га изашље по Србији. Нико од њему савремених, научених Срба није ^толико ценио оно мадо слободе, што су Шумадинци својим јунаштвом и кнез Мидош подитиком знали осигурати, кодико је он ценио. Својим нрактичким оком он је видео, да интерес васкодиког српства зависи од утврђења сдободе н кнежеве вдасти у Србаји. Тако патриотичко осећање и наведо га је да отиде у Шумадију, да се покдони јунаку онога времена, н да му свој скромни књижевнички аукторитет стави на услугу. Кнез Милош ,је примио понуду и осећао се благодаран Вујићу, ипдатио му јеонуљубав, којом је Вујпћ на свом дугачком путу ио Србији предиковао оданост и љубав наспрам Гоенодара Мидоша а оданост и љубав народња према својем кнезу никад није била тако нужна као у оно време, кад је Србија била на по пута до своје политичне слободе. Вујић је пошао .на пут из Иожаррвца, Авгус^а 1826. и нропутовао је целу данашњу Србију осем шест источних округа, који онда још нису билн Србији при саједињени. Ни један доцннји путник осем г. Мидићевића, није тодико цркава и манастира у кнежевини Србији видео колико Вујић; и ни у једној српској књизи, изузев Милићевићеву ,Кпежевину Србију", нема толико говора о њима колико има у Вујићевом путопису. Ои је на своме дугачкоме путу кроз Србију видео до 149 цркава, о којима је и по