Prosvetni glasnik

800

У М Н О В л

С П И Т А Н> Е

о вима нема говора док ученик не достигне онај узраст, када се може прибећи и даљим побудама. Али за све ниже способности нормални се подстрекач састоји у непосредној наслади, која је носледпца радње, и прп рацијоналном методу тај подстрекач треба да је једини. Ако се мора и другом прибећи, онда је то доказ да се налазимо на лажноме путу. Свакодневно искуство доказује да се вазда може наћи метод, који изазива не само интерес већ и насдаду; и свагда се показује д% је баш то метод , који је најрационалнији и у свима другим односима. За већину наши руководаи принципи од мале ће вредности бити, ако остану у тој апстрактно.ј Форми. С тога ћемо од теорије васпитања да пређемо на вену практику, те да тако на примеру покажемо каква треба да је примена основннх принципа. Песталоције се је свагда придржавао /гога мњења, да све врсте васнитања треба да почињу од колевке; и то мишљење, од тог доба, све већу владу задобија. Ео је са најмањом пажњом пратио радознали поглед дечијих очију, када оао (дете) носматра предмете у својој околини, тај зна да васпитање већ иочиње у тим годинама, независно од тога да ли ми мотримо и руководимо исто васпитање, или не; он зна и то, да оно прихваћање свачега, што само дође под руку, оно ослушкивање, с напрегнутим слухом, сваког звука — да су све то само први знаци оних способности, помоћу којих ће да се открију невидљиве звезде, да се изумеду машине, да се створе велики производи живописа, да се склапају симФоније и онере. Пошто ј е та радња умних способности у самом почетку још произвољна и неизбежна, то настаје питање: да ли је нужно да се дете снабде разноврсним материјалом> на коме ће оно вежбати своје способности, — н на то питање може се само позитивно одговорити. Али, као што смо већ спомињали, примити теорију Песталоцијеву још не значи примити и практику његову. Да неведемо пример. На једном месту он вели: „Буквар би, по томе, требао да садржи све гласове језика, и у свакој породици требало би децу приучавати тим гласовима. од најранијег детињства. Дете, што учи буквар, понављало би гласове сисанчету у колевци, док ово још није способно да ма шта искаже, и тако би се у његов ум дубоко заронили ти гласови, путем честог понављања." Додавшп овоме и његове предлоге, изложене у „Руководству за матере " у коме он као предмет нрвих лекција ставља имена. положаје, свезе, број, каквоћу и корист. делове тела — увиђамо да Песталоције није могао склоиити разуман план, .јер његови појмови о почетном развићу ума ни мало нису били зрели. Да промотримо план, који прописује психологија. I

Најпростији осећаји, који се не могу даље да разлажу, осећаји што их производи судар, светлост, звук итд. — то су први упечаци, које ум може да усвоји. Очевидно је да сложепи облици сазаавања не могу постојати, кад још нема оних саставака из којих су сложени. Идеје о Форми не може бити, док се ум, бар у неколико не упозна са ступњима и каквоћом светлости, или са разним ступњима супротности, разноликости; јер, као што је познато, ми за облик сазнајемо само посредством разноликости светлости и посредством разноврсних супротности. Исто тако није могуће упознати се са сложеним звуцима, док "нисмо нривикнути на оне једносложне звуке, из којих се сложени састо.је. Исто тако мора бити и у свима другим случајима. И тако, следујући неопходном закону прогресивног прелаза од простог сложеном, малом детету треба да дамо довољну количину предмета, који представљају разне ступње и разне врсте контраста, довољно иредмета, који дају светлост различне каквоће и снаге, и довољно звукова, којп су противноложни по сили, дијапазону и тембру. У колико се овај апријористички закључак потврђује детињим инстинктима, увидеће сваки ко се само оиомене раздраганости. са којом дете куди и оговара своје играчке, или посматра светлу дугмад на братовој хаљини; како сву пажњу своју усредсреди на посматрање нацр ■ таног предмета, за који, чим може само да говори, каже да је „лепо," .једино с тога, што су боје дречеће; како се смеје говору и причању његове чуварице, и у опште сваком звуку, који до тада није чуло. На срећу, обични појави детпње собе доста потпуно задовољавају нрве захтеве васпитања. До душе, доста још остаје неисиуњено; в да се то испуни, много је важније, но што се на први поглед чиии. Свака способност, у време нроизвољне радљивости, која прати њезин развитак , одарена је могућношћу да живље прима упечатке, но у икојој другој перијоди. Сем тога, пошто ти најпростији елементи треба да се оснаже, и пошто то њиово оснажење, ма кад оно да буде, нотребује извесно време — то економија тражи да се ва то употреби први перијод детињства, када друга умна радњајош није могућа. Не треба ни то сметнути с ума, да се нарав и здравље подједнако усавршавају од постојаног задовољства, које произлази кад се дете снабдева упечацима, које оно онако жудно усваја. Кад би имали сувишног места, могли би обратити па> жњу на нека правила, по којима би ваљало да се управљају та најпростија усвајања. Али овде треба да се задовољимо тиме, да свака таква помоћ — при знајући општи закон развића од неопредељепог одређеном — мора дејствовати на основу правила, по коме при обрађивању сваке способности треба истављати