Prosvetni glasnik

278

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ

ПРОСОЕТНОГ САВЕТА

Кад су му оваке слабе бледе и никакве слике два владаоца, о којима имамо таке добре изворе, лако се може замислити како су описани они српски жупани о којима има мање историјских дата, као н. пр. на стр. 22. о Михали: чМихала ј е добро владао Србијом « А Михала није нигда владао архонтијом *Србијом« него Дукљом. Вешто се бранио од Грка, аознао се с папом, и још јс већма осилио српску (?) државу.«!!! На стр. 23. »Бодин је добро управљао Србијом (?), срећно војевао на Грке, који су мрзели, што је он Далматинцс бунио противу њихових царева« — дакле далматинских царева? Или оваква реченица: »У тим немирима долазио је онај на престо, који је имао у рукама највеКу силу ( 9 ).« На стр. 26. »Немањин је отац .... морао бешати, и тада је у Зети |>ОДИО сина Немању.« Или на место да каже, као што је и било, да је Немања сазвао властелу, свсштенство, ипате и кнезе земаљске,« он вели: »сазове најодличнпје Србе«. . . . Још само неколико примера: »Драгутпп са својом (наравно!) женом оде у Срем, где је више година у кајању живео (стр. 32.): »Милутин владао Србијом 45 година, и натора грчког цара Андроншса, да се с њим опријатељи, давши му за жену своју ћер Симониду«! (стр 33). За Симониду всли. „српској властели било је противно, што се краљица грчка мешала у државне послове.« .... (33/. На стр. 34. »људи .... сажале се на СтеФана, те га не ослепе са свим, него му привежу очи, као да су му их ископали« .... Или на стр. 35: »Противу (Дечанског) подигао се Владислав сип негдаш,њег српског краља.« Стр. 36: СтеФан Дечански »поврати у Бугарску Неду и за бугарског владаоца постзви Михаилова сина Александра,« а ово није истина. Није се »на неколико година« после победе завадио са сином ; нијс никад Душан: »с војском ушао у Илирију до Саве.« На место Јанина, стоји: »Јањуну.« Није Душан пајпре освојио »Серез« па после Маћедонију; није Душан'»овладао< ни једним иарчетом, а некмоли »многим 6угарским» земљама (стр. 3/). Или на стр. 38. није »српска војска остала беа главе«- како се вели у књпзи овој. Или : »кнез Лазар управљао је Ерцеговином и неким делом Бугарске и Баната« (стр. 46.)?!.. Мора бити да је штампарска погрешка (стр. 49.) кад се вели, да су Лазар и Милош иогубљени 15. Јануара 1389.« Да не би већ и сувише постао досадан, даље нећу ређати погрешке и мане ове малене књижице, а тако препуне погрешака, него ћу закључити мој говор и рећи: Ову књижицу нити треба прештампавати, нити растурати по школама, јер ће деца истинитије знати

без ње судбину свога парода, него ли из ње; она ће им само бити од штете. Сада настаје питање : Из чега ће се деца учити својој историји у основним школама? Нека мннистар просвете отпори конкурс или нека понуди неког зпалца српске историје, да паппше историју српскога народч. Било једно или друго , тек нека се то одмах уради, на ће се имати историја за следућу школску годину. 22. Марта 1882. год. У Београду. Ј1 Рре-кковић." »Слажем се с овим реФератом. АРХИМАНДРИТ ј Д укик." Љ. Ковачевић, као трећи реФе,)енат , саопштава Савету шта је Рачки у »Књижевнику« писао о »Историји српскога народа«, и казује како је Рачки ту књигу добро оценио , хвалећи леп иабор матерпјала од стране писца. Из пијетета ирема писцу, који нам је дао прву школску књигу за историју нашега парода , Ковачевић предлаже да се задржи »Историја српског народа« и даљс, но да се при прештампаван.у у н ,у упесе нов историјски материјал, који је у но ■ вије доба објављен. Најпре да се понуди сам писац, да тај материјал унесе ако хоће; но ако писац нехтедне прерађивати своје дело , или ако Савет ие прими тај његов предлог, онда слаже се са прва два реФерента , да се распише конкурс за нов учебник историје српског народа. У том случају он предлаже да се конкурсом одвоји стара историја од новије, пошто ће се на тај начин доћи до боље књиге. Арх. Дучић ограђује се од примедаба г. Љ. Ковачевића у колико се оне тичу лично имена писца »Историје српског народа«. Њему је дата бпла књига на реФерат и он је исказао своје мишљење без обзира на личност пишчеву, а на самој књизи није забележено коју је написао. Овој изјави придружио се и први реФеренат II Срећковић, који још изјави да реФерат о историји српског народа стојп у свези са реФератом на историју српског народа за средње школе, па моли да се чује и тај други реФерат, па тек после да се донесе коначна одлука о обема књигама. Потаредседник стави питање : хоће ли Савет да чуЈе реФерат на другу књигу. Но пошто је било већ доцне, Савет је одлучио да се реФерат на другу књнгу чита идућег састанка и тада да се нродужи дебата о обема књигама. Затим је потпредседник закључио састанак.