Prosvetni glasnik

дечпја забавпшта и дечије пгре

875

и радовима, што по његовој мотоди и слабачка дечпја снага може што да ствара и да производи, што се по његовом нашшу буде и развијају ирве ма и слабачке клице творачког духа човековог, што се тако изазивље проналазачка спага млађаног духа човековог, и што, у место да се дете углед"а на туђ рад, само ствара ово и оно за које може слободво да каже, да је само његово. Нека то изгледа ма како галено и незнатно, на њему се види печат опе индивидуалне особености детиње која се тек замеће, јер је то све постало услед самосталног размишљања детињег. Баш онде где критичари обично нападају на дечија забавишта, ту је њпхова највећа важност. Веле, како Фребел даје сваком детету у руке један исти преправљен материјал. како се свако дете на једнак начин унућује како ће шта с тим материјалом радити и како се тако у неку руку деца натерују да раде оно што од других виде и што им други кажу; на тај начпн сви су радови дечији једнаки и Н1 тај начин пема ни трага од индивидуалног развиткаНије тако, него је баш са евим противно. Деци се даје у руке материјал, а не дају им се готове ствари (сиграчке). За то што им се даје готов материјал, могу га деца мењати, дотеривати. преображавати по својој вољи, колико је то већ према самом материјалу могуће. Да се остави деци да то преображавање материјала врше оњ>ко на сумце, то бл значило или да од правилнога рада не буде ништа, или да се осгави на случај, па ако шта испадне, добро, ако не, ништа и не било. Кад год се што проналази, морају се нека правила примењввати, па ма та примепа била ма како слободна или без потпуне свеети. Многи нроналазач има да је захвалан еамо случају што је дронашао ово или оно ; али он мора потпунце знати како ее ту ради, ако хоће да попови још једном тај опит или да га другок доетави. А свест о путу и начину како се ту ради и не састоји ее

у другом чему но да се читав низ Факата, руковања п радова сведе на извесна правила која су ту у послу. Једном речју, проналазач треба да пронађе закон у опоме што ради, јер ако мј то пе буде јасно, од проналаека нема ништа, Жа какав био предмет проналаека, чим се хоће да попове опи опити који су претходпли пре него што се дошло до ироналаска, мордју се љуцки истЛи правила која се том приликом примењују, ако хоћемо да олити исиадну за руком. И најслободнији вештачки створови не могу бити без правила. Ма колика да је слобода, мора се и сам вештак да држи пеког правца и реда у свом раду, ако је рад да оствари оно што је у његовој машти. Тако н. пр. кад сликар раздељује на својој слици сепку и светлост или кад смешује боје, мора се придржавати правила, нити шу то смета што његовоЈ особености у стварању. Сваки се еликар служи једним истим материјалом (ту су боје, четкице и др.), па ииак еваки производи друге вештачке створове. Ието тако сваки вајар не иетеше једнак кин, и ако ради као и други ва истом мрамору, е једнаким справама и по истим правилима вајаретва, него евака изради пешто друкчије и ту се огледа његов дух и он се својим радом разликује од други.ч вештака. Са свим исто тако не ограничава се пи детиња индивидуалност, што се у дечијим забавиштима иоказује како ће се употребљавати овај и опај подеспи материјал. Сва се деца елуже поједпаким дрвцлма („цигљицама" којима се зида), иа ипак свако дете гради другачије куће; свако ее служи иетим пантљичицамаодхартије, па ипак свако иеплете друкчије ствари; свако се служи нодједнаким прутићима, па опет код сваког излазе друкчије слике као год што и од иловаче, која је једнака за све, не излазе подједнаке ствари. Муђу тимкод обичних готових сиграчака и забава пема ништа друго но да сва деца раде једно исто, да понављају оно што им се једном докаже. (НАСТАВПЋЕ СЕ).