Prosvetni glasnik

883

111"

б. Корсни и наставци за основе. — У СБакој основи има .један сдог који се зове — корен. Еаткад је основа речи самтај сдог. На пр. илет у речи длет-ем; чу у речи чу-ти : би у речи би-ти ; ши у речи ши-ти ; трес у речи трес-ти и т. д. Ако ди је основа од више сдогова, онда ће у њојзи један сдог бити корен, а остади сдогови биће иди предменути корену, или додати корену, иди и једно и друго. На. пр. иисар ; у овој речи корен је први сдог : аис, а сдог ар додат је корену. У речи : пропис, корен је други сдог: иис, а први сдог : иро, предметнут је корену. У речи : записник корен је други сдог иис, сдог ник корену је дометнут, а сдог -за корену је предменут. Онај сдог, који се корену додаје сове се наставак за основу, и њиме и постаје од корена основа, као год што од основе наставцима за обдике ностају речи иди разни облици речи. На пр. у речи : иисар, корен је иис, а наставак за основу је ар ; у речи : иисмо, корен је опет слог иис, а слог мо је наставак, којим је од корена постада основа. Ако је корену додато више слогова, онда то значи да је од корена наставком посгала основа, па од те основе новим наставком опет друга основа, па чак и од ове основе другим наставком постала опет нова основа и т. д. На пр. крад-љив-ац, род-и-тељ-ка. У првој речи од корена крад постадаје најпре наставком љив основа крадљив, а по том од основе крадљив, наставком ац постада је основа крадливац. У другој речи од корена род постада је најпре наставком и основа Ј9одм (које је глагод родити), а по том од основе роди наставком тељ постада је основа родитељ, и најзад од основе родитељ наставком ка постала је основа родитељки. На тај начин и разним наставцима од једног корена може постати више основа. На пр. од коренаград постају основе : гр&д, грћд-и-(ти), град-иште, градина, град-јан-ин = грађанин, град-јан-ство = грађанство, град-ац, За-град-је = ЗаграЈје, градски, град.ја = грађа, град-ја-ев-ина = грађа-ев-ина = грађевина ; иис-а-(ти), аис-ац, иис-ар, иис-мен, аис-мо, иисмо-ан-це = иисман-це, пис-ан-је = ипсање, иис-ар-ка, иис-аЛ-{а) аис-ар-ница и т. д. Ако корену није ништа предметнуто, онда се така основа зове ироста. Па пр. пдет-иво, кос-ац, писар-ина, све-ти-тељ. Ако ди је шта корену предменуто, онда се така основа зове сложена. На пр. бег-бог-ш = безбожан, налмж-је = наличје ; про-лаз-ак. 11. Речи Речи су тек елементи у језику, који нам што значе. Ш> ономе што речи у језику значе, или по служби,

коју оне у језику врше, деле се оне у девет врста, од којих су 1. именице,2. придеви, 3. бројеви, 4. заменице, 5. глагоди, 6. прилози 7. предлози 8. свезе, 9.подвици. 1. Иленице. — Кад човек дође на свет, он се нађе у гомили разних предмета. Тако је било и са првим људпма на свету. И они, кад су дошли на свет, нашди су се у гомиди предмета. Како су људи биди обдарени способношћу да мисде, мисдећи дошли су до тога, да они могу и морају чинити неку употребу од предмета, које виде око себе. Чинећи употребу од њих, опазили су да им разни предмети подмирују разне потребе. И кад је човек један дошао у додир у саобраћај с другим човеком, па хтео с њиме да се у чему год споразуме, на свакн начин требало му је да неким начином покаже да он мисди о овој или о оно.ј ствари. Да би то могао учинити он је једну ствар назвао овако, другу онако. И тако свакој ствари којом се он служио, или од које се бојао и чувао, он је дао име. Сваком предмету он је дао онако име како му се чинидо да најбоље одговара самом предмету према сдужби, коју му је предмет намиривао, или према другом каком знаку. На тај начин постада је врста речи, које казују имена стварима, те се по томе и зову именице. Да није на свету разних ствари, које подмирују човекове потребе и о којима човек хоће да зна и говори, не би бидо ни именица, јер се не би имадо чему дати име. У прво доба рода људског, кад је сва бригачовехова и сва радња његова бида упућена на то да нађе и прибави чиме ће се нахранити, и ако је било много предмета у свету, било је и пак веома мало именица у језику тадашњих људи, јер је човек врло мали број предмета добро познавао, што их је врло мален број употребљивао, и којима је дао имена. Што је пак више ствари долазидо у употребу човекову, то их је више добијало и своје име, тиме се језик све више обогаћаЈао, јерје у њему бивало све више именица. Отуда је то што је и данас језик народа мање образованих сиромашнији, јер мање образован народ, као и мање образован човек, мање има предмета, које унотребљује, иа мање и речи, које предметима казују имена, па дакле мање и именица. Онај народ, који иде напред у развоју радњи и развоју наука и вештина, стварајући нове и нове намирнице потреба људских, даје им и имена. Други народи примајући готове предмете, примају врло често и њихова имена, јер је врло тешко дати ново име нредмету који тек долази са стране, па још тако име, какво ће сав народ хтети да прими. Отуда долази то да и у нашем језику има именица, које пису код нас постаде. У нашем језику има туђих речи, па и именица., које су и другчијим путем ушде у њ, као што су многе турске речи. Како су ове речи ушде у наш језик — сви знамо.