Prosvetni glasnik

890

ТЕОДОСИЈЕ ИЗ ОРАШЦА ОВРЕНЕЗ ЈАСЕНИЧКИ

руке.* На тај је начин Кара Ђорђе хтео дишити једнога од најуваженијих кнезова народних у своје доба свакога ушшва у народу. С друге стране кнез Теодосије нам је овеани тип ондашњега народног кнеза. Човек са иоштеним мисдима, мирољубивим карактером, радио је онако, као што је Кара-Ђорђе као врховни заповедник наређивао. Али она гвоздена управа Кара-Ђорђева, нод којом се тако тешко дисаше, она несигурност живота у нај мањој погрешци од плаховитог Кара-Ђорђа, оно отимање кнежине, убијаше понос па чак и вољу за животом Теодосију. — А пошто је и он био поглавар и народни старешина, држао је да му је слободно и по који савет и напомену дати Кара-Ђорђу. Ово у толико пре што је на орашачком скупу Теодосије у име своје и других кнезова рекао, да ће и они што Кара-Ђорђу рећи, показати. Али је Кара-Ђорђе си.гом и славом узнео се тако био, да већ више не гледаше ни на какве напомене и примедбе кнежева. Шта више, он за то и поче мрзети Теодосија, н да би га лишио свакога уважења и уплива, почне му одузимати мало по мало кнежине његове, и смањиивати му је и огран ичавати његову важност и силу. Доиста, врло је тешко посматрати и цртати душу и расположење једнога до срца увређенога човека, врло тешко констатовати све околности, које вређаху осетљивост Теодосијеву. Многе писмене напомене о Теодосију слажу се у томе, да Је он једино из таштег словољубља омрзао бпо Кара-Ђорђа, да га је мрзео свом ватром својих осеааја једино из властољубља. ЕГа и сам МилиЛевиК вели:* ,— Теодосије ннје нровиђао силу и обим устанка, нити нови ред ствари који је устанак произвео. Он је сметнуо с ума и једну врло обичну народну пресуду која велп •• „Ко ради онај и суди." Кад је доцније видео да је све изашло другојаче; Турци у земљу не уђоше, њихова се власт не врати, кнезовска лојалност оста без употребе, онда је почео замерати Вожду сад ово сад оно." Дакле и из ових речи види се да је новим редом ствари увређено властољубље Теодосијево, и да је отуда замерао Теодосије вожду „сад ово сад оно." Да ли је могућни био мотор мржњи између КараЂорђа и Теодосија властољубива тежња овога посљедњега поред наведених Факта која истинитије говоре. Кнез Теодосије није могао бити завидљив КараЂорђу и његовој сили и моћи. Он није могао бити човек тако слабог, тако ниског карактера. А свуда је верно и свесрдно слушао и извршивао налоге Кара" Вук, Данида за 1828 годину. * а Кнежевина Србија 8 стр. 262.

Ђорђеве. А да кнез Теодосије не беше властољубив, сведочи нам најсјајније онај Факат, што он ту част првога старепшне свечано одбаци, кад му је пре Кара-Ђорђа понуђена била на ономе орашачком скупу Да је он толико властољубив био, зар би он у средини бурна одушевљења народног за ратом, могао имати када промишљати о тежим странама једнога таквог првог старешине ? А ма знамо како властољупци у тежњама својим не бирају начина и пута, којим да им се сујета задовољи и до цељи дођу. Они почаст и власт никад не одбацују, а јуре томе так.) право, па ма их и живота сгало. Факат је дакле био, да су односи пријатељства између Теодосија и Кара-Ђорђа охладпели при концу 1804-те годпне и даље, и они се најзад беху затегли толико, да су једном морали са свим нренући. Исто је тако јасно да узрок њиховој мрзости, доцније и свађи, никако није лежао у властољубивости Теодосијевој, као што то многим изгледаше, но у разлозима Друге природе. С овако рђавим расположењем срца морао је доћи Теодосије у Пећане. Онаке тешке и зле нрилике у којима се налажаше Теодосије, које смо навели, ледиле су срце и осећање Теодосијево. Истога вечера, како је дошао из Орашца у Пећане, зовне Теодосије у своју колебу Кара-Ђорђа на вечеру. При вечери за софром почне Теодосије испрва хладно пребацивати наглости и плаховитости Ђорђевој, која не нрашта ни за најмању ногрешку. Кара-Ђорђе му одговори, како он не може свима нрав бити, како он чини онако, како мисли да ће најбоље бити, а старати се мора најбољему, јер бн њега за несрећу осуђивали. Мало прећуте и продуже јести, док ћутање не прекиде Теодосије. Сећајућп се свих неприлика снојих, он нагињаше говор онет на ону страну, не би ли из одговора Кара-Ђорђева могао вндети какве год гаранције, да ће све у будуће боље бити. У тим нребацивањима једно другоме и у том разговору протицаше време, и они се разиђоше да спавају. Ноћ је делила ова два бурна и силна карактера. Освануо је велики дан у хришћанству. Беше то празник Христовог ускршења.* Зора је већ плавити почела, а поглавари српски у хришћанској смиреиости и побожности својој снрем 1ху се да се помоле Госноду топлим молитвама. Под једпим грмом, на коме запис беше, окупљени главари српски помолише се Богу и заблагодарише му на милости, коју им је указивао помажући им да срећно отночну народно ослобођење. После Богослужења тога, честита.ју један другоме овај велики дан господњи речима, Христос Васкрс" За тим се разиђу, а Кара-Ђорђе и кнез

Сима Милутиновић Сарајлија: Србијанка II чест, стр. 55;