Prosvetni glasnik

421

Камбизом. Али етиопски краљ примети да је то лукавство, те даде персијским иослаиицима једну стрелу са речима: „Ако Персијанци са таком стрелом умеју оиако лако гађати, као ми, онда нека дођу; али ако не могу, онда нека благодаре боговима што Етиопљанима није пало на намет, да ударе на Персијанце." Овакав одговор тако раздражи Камбиза, и он, и ако није спремио хране за војску, крену се даље. Кад је дошао до вароши Тиве, одвоји 50 001) људи и посла их против Амонијаца. Оа осталом војском крену се он преко пустиње у Етијопију. Још није био прешао ни трећи део пута, а већ је војсци нестало хране. Па инак Камбиз није ни мислио на повратак, јер је мислио, да ће скоро стики у нрестоницу Етионије. Персијанци убијаху своју комору (коње, камиле и др.), али и то се брзо потроши. По том су јели траву и зеље. Али на скоро, настаде оиет голема пепгаана пустара и тада су били принуђени, да коцком одређују онога кога ће убити да га поједу. Камбиз се поплаши да му тако сва војска не пронадне и заповеди да се враћају натраг. Она војска што је отишла нротив Амоњана, такође је поетрадала. Једног јутра дунуо је јужни ветар и дигао песак у пустињи, који је војску претрпао. Ови случајеви огорчише још више свирепога Камбиза. У љутини чинио је најнечувеније свирепости. Кад се вратио у МемФис, нашао је цео народ у највећем весељу. Свештеници су били нашли новог Аписа (црног бика са четвртастом белом белегом на челу) и овог бика спроводио је одушевљени народ кроз варош. Камбиз је мислио да се народ радује његовој нропасти, на заловеди војницима, да касапе свет, а свештенике да бију бичем. И сам њихов бог није ноштеђен. Камбиз заповеди да га изведу пред њега, па га он сам прободе сабљом. Да би своју бригу заборавио, ода се иићу. Нико више не беше сигуран од његовог беснила. Један пут дође му један његов љубимац. Опијен јако вином, запита га он, шта мисле Персијанци о њему. ,Господару", одговори онај слободно, „они те веома хвале, али мисле, да си се одао пијанчењу." „Тако ли је", впкну краљ, „дакле они мисле да ја више нисам при себи. Али ми ћемо одмах видети да ли

они имају ираво. Дакле пази! Ако ја твога сина, који стоји у авлији, погодим са сгрелом посред срца, онда Персијанци немају право." По том узе стрелу, намести је и нанишани. Чим је одапе, дете се стропошта. Стрела га је доиста у срце ногодила. „Сад пријатељу," — викну нечовек— „далисам ја доиста нијан ?" „ Да ли има који год бољи стрелац од мене ?" „Не" — муцаше несретни отац — „не, само би бог могао боље ногодити." Осем тога наредио је да се убије његов једини брат (Јмердије , који га је један пут у снавању нешто узнемирио. Своју сестру, која је плакала за Смердијем, такође је убио. У своме беснилу често је заповедао, да се живи људи у земљу закопавају. ^ Ови и други неваљали и неразумни поступци учинили су те су га сви омрзли. Један Миђанин користио се овим, и ирогласио се за краља под именом Смердија, за кога се после јавило да се избавио од смрти. Камбиз се беше снремио да иде у Сузу, да казни лажљивца. Кад је хтео узјахати коња, испаде му сабља и рани га у бут. Од те ране умро је, а порода није имао. III Дарије По смрти Камбизовој владаоје лажни Смердије седам месеци. Он се показа према својим ноданицима веома благ, опрости им данак за три године и ослободи их од рата. Али ипак краљ се крио од свакога, а то пробуди сумњу једнога одличног Персијанца (Отана). Сумња се на скоро обистини, јер се сазнаде да нови краљ нема уши, и да то није Смердије. Седам најотменијих Персијанаца, који нису никако хтели да над њима влада Миђанин, направише заверу против лажнога краља. Једнога дана улете они наоружани мачевима у краљевски замак и избоду лажнога Смердија. Они се не беху договорили, да ли ће опет изабрати краља или ће међу собом ноделити земљу па сви владати. Дарије (син Хистаспов) предложи да се избере краљ и сви на то иристаше. Они уговорише међу собом, да онај постане краљ, чиј коњ најпре зар'же, кад из вароши изиђу. Дарије имађаше паметнога коњушара. Он одведе у вече Даријева коња (ждрепца) заједно са једном кобилом на место, где ће се сутра сви седморица састати. Сутра дан у зору изјахаше они сви пред ва-