Prosvetni glasnik

370

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

Он објави да је папа Глигорије, који га је опет анатемисао, збачен и заповеди да ее за папу изабере један архијепископ. Он одмах продре у Рим, столицу свог смртног неиријатеља, и опколи варош. Али Глигорије и у својој невољи не изгуби храброст, него бацаше непрестано анатему на Хенриха, али еве узалуд. У трећој години опсаде, освоји он Рим и папа побеже у тврдињу Енгелсбург. Хенрих понуди папу да ее помире, ако он приетане да га крунише. Али Глигорије му овако одговори : „Никад ни до века! Било би злочинство крунисати и иоеветити једнога проклетника! Волим и смрт претрпети него таку неправду учинити!" Тада заповеди Хенрих да Елиментија III изаберу свечано за папу и из његових руку прими круну царску. Ва тим опколи папу Глигорија у Енгелсбургу тако, да му није могао лако измаћи. Па ипак њега одатле оелободи нормански херцег Роберт Гискард и Глигорије побеже у Доњу Италију у Салерно. Тамо се разболе, но и болестан остаде веран своме делу. На самртној постељи скиде анатему са евију, које је анатемисао, осем краља Хенриха и папе Елиментија III. Сви епискони, који су ее око њега искупили, саветовали су га, да та два човека не разреши анатеме докле се не покоре цркви. Умирући изговорио је из најдубљег убеђења ове речи: „Љубио сам правичноет, а мрзио безбожност, за то умирем овде у прогонству." Тако оде са земље овај дрски изванредни дух 25. Маја 1085. године. Али његово дело, хијерархија или владавина цркве, надживело га је. 8. Хенрихова смрт Смрћу Глигорија УП изгубио је Хенрих свога главног непријатеља. Изгледало је као да настају за њега срећна и мирна времена поеле тако жестоке борбе. Истина немачки кнежеви били су опет изабрали повога краља (гра®а Хермана Луксембур-

шког). Али он не беше дорастао за цара, јер се он врло мудро понашао, по што је видео колико је неереће у борби претрпео народ. Херман није имао никакве моћи и народ га називаше „белолуки краљ", јер је у Ајелебену, месту његовог избора ова биљка често расла. 0 тога он збаци круну и одрече се краљевства. Кад још умре главни вођа Саксонаца (Ото), онда се и они умирише. Па ипак Хенрих је морао свршити бурно свој живот као што га је и започео. Противу њега устадоше у његовој сопственој Фамилији. Прво је против њега устао његов најстарији син Еонрад и круниса се за талијанског краља. Али он умре (1101), као што неки мисле, што је свога оца увредио. Али папиним присталицама исиаде сад за руком да против њега иобуне његовог другог сина (Хенриха) и папа Урбан II присталица Глигоријев , обнови анатему. Тада његов млади син Хенрих са притвореном побожношћу објави, да он нити сме нити може бити заједно са оцем, на кога је бачено црквено проклетство. Са таквим претварањем задоби он еве црквене поглаваре и направи голему партију. Тада позва он сабор у Мајинц, који га изабра за краља, а оца му збаци. Забринути старац скупи оно пријатеља што му је остало, и са њима хтеде ићи у Мајинц, да свога нееавеснога сина силом натера на поелушност. Млади краљ побоја се да долазак Хенрихов не збуни сакупљене кнежеве и не одведе их на друге мисли, те е тога намисли да учини још једно срамније лукаветво. Он отпутова пред свога оца, паде му плачући пред ноге и замоли га за опроштење. Уз то се закле, да он добро мисли о своме оцу, тако, да је он у будуће готов да свој живот за њега положи. Тако је овај претварало умео свога оца дотле довести, да је он отпусгио сву своју војску, као да је свака борба прекинута. Радостан што му