Prosvetni glasnik

18"

13.9

твек приморавани на покорност. Оад настаде реФормација. Лутер је проповедао о хриш&анској слободи и миелио је, да не треба хришћане силом приморавати на веровање. Али сељаци су разумевалп нод хришћанском слободом ослобођење од данка и кулука. Они се искупинге у гомиле и отказаше покорност својим господарима. У иочетку су сељаци ностунали благо. Они написаше тужбу у 12 тачака у којима су изложилп све своје тегобе и послаше је у Витенберг, да им Дутер и Меланктон о свему пресуде. Наоавно Лутер ј е нагаао да су им многи терети тешки, али им је саветовао да се покоре. „Незаборављајте," нисао је он, „да у Светом Писму стоји: Рече Господ, освета је моја, ја ћу то вратити." Уједно опеменуо их је на умереност и пажљивост. Алп то није помогло. У многим крајевима искрсоше буне, свуда се нојавише многобројне гомиле сељака, да пљачкају и пустоше. Манастире, цркве, као и замке и градове, нису штедели. Сваки ритер или благородник, који је сељацима пао у руке, стрељан је или иосечен. Кад је- Лутер видео, да благим речима није могао ништа урадити, он је отпустио једну расправу о опоме што хоће сељаци у којој је казао : да „разбојничке и убилачке сељаке треба потући као бесне нсе," који неће да чују никакав паметан разлог. У Тирингији такође искрсиу побуна. Побуњенике је предводио Лутеров ученик Тома Минцер. Овај сувише Фанатичан човек био је нређе свештеник у Цвикау. Али због бунтовничких речи био је отуда протеран. Прославио се нарочито откровењима божјим, номоћу којих му је суштина хришћанске вере постала далеко јаснија, него што је Лутер знао и о њој учио. По овим замишљеним откривењима требало је сад сасвим ново царство основати, у коме ће владати потпуна једнакост, а сва добра морају битп заједничка. „У овоме царству", рече Мннцер, „не

требају кнежеви и старешине, нити пак благородство и духовништво. У хришћанству не треба да има никакве разлике међу богатима и сиромасима"". У овом бурном времену, где је сваки нову науку радо нримао, Минцерова правила примао је радо прост народ. Сиромасима је било врло угодно да са богаташима деле имање н да са себе скину терете. У овом новом иророштву сељаци су налазили за себе сиасења. Под његовим предвођењем ишли су од вароши до вароши п од села до села и нустошили су и рушили све ватром и мачем. Невоља је била велика. Еиежеви су ее наоружали да угуше. побуну. Њихова војска нападе сељаке на једном брегу, где су се били утврдили. Но пре тога кнежеви послаше једнога посланика, који је сељацима обећао милост ако се разиђу кућама и ако нздаду коловође. Минцер се препаде од опасности у коју је био запао. С тога је еељацима држао ватрен говор, каји је закључио с тим, данико не треба да се плаши пред куршумима непријатеља, које он све може са својим рукама подавити. У згодно време појавн се дуга на небу. „Погледајте, викну он, „знак савеза, који Бог с нами прави ! Ова је дуга јемац наше победе и пропасти напгах непријатеља. Дакле у борбу „за победу". Сељаци су стајали још нерешени и погледали су њега и његове мишице. Тада заповеди он да исеку посланика иа комаде, те да тим учпни да не може бити мира. По том зграбише сељаци своје косе, копља и мачеве и очекиваху евоје непријатеље, који нису дозволили да се на њих дуго чека. Еуршуми су зујали, коњаници јурнуше и као плеву раетурише сељачку војску. Сироти засленљени људи погледали су где је Минцер. Али он је био побегао и сакрио се у једно сено, чим је нукао први топ. Сељаци су надали на колена и молили за мидост. Но све је било доцкан. Пет хиљада њих потучепо