Prosvetni glasnik

310

МОНТЕСКИЈЕ

РУСО II ВОЛТЕР

не говори само о владаоцима и биткама, као што се у старије време обичио иисале исторпје, него у круг својих оиисивања уноси установе, обичаје различпе радиности и том подобна, отворио, у исто време кад и Волтер једним својим дедом, нову епоху у стилу и писању историје. Државнички погдеди историка су дубоки. И ако многе мисли из тог дела, које су ондашњем читаоцу биле нове, данас образованијем човеку нису пове и ненознате; опет је књига примамљпва и веома корисна јер нам износи једну велику, заокругљену и разговетпу слику, како грађанске врлине: љубљење слободе, реда и отаџбине, издржљивост у борби, хуманост у победи, могу од једног малог града начинити велику, светску царевину; а како грдна царевина, која траје хиљаду година може пропасти кад грађанске врлипе уступе место покварености, себичности и раскошлуку. Још је то величанствена слпка како ништа тако брзо не упропашћује државе и народе као насиље п деспотизам, кад се у њима одомаће. Али од свих Монтескијевих дела најважније је, због свог великог утицања на науку и полптичко мишљење Европљана, „Дух закона". Један критичар Францески вели за то дело, да је „оно највећа књига осамнаестог века" па н у целој историји политичке науке, може бити да би се могла са њим, по ширини плана, обилности паведених Факата, слободи испитивања и јачипп начела, јошједино упоређивати Аристотелова политика". Махијавељ, Гроције, Боден, из XVI века, оскудицом у једној пли у другој од тих врлина, изостају иза Монтескија 1 ). Кад је то дело нечатано нрви пут у Женеви, ппсцу је његову било 60 година. То су године великог искуства и утврђених убеђења и начела. Оно је писано слогом кратким, сабијеним, одређеним: а тако је писање, ма људима навикнутим на лакшу лектиру било и сухопарно, вазда доказдаје писац дуго мпслио о ствари, о којој пише. Што делу недосгаје у прегледности због чега су Монтескију још у његовом веку чињене замерке, то је надокнађено у дубоким државничкнм погледима, ') Раи1 Јапе4, Ш8401ге с!е 1а рћП. шога1е е4 ро1Ш^ие. II. 344.

а још и тим, што Монтескије у свом говору о нитањима политичким каква су вазда забављала мнслене људе, и каква ће, без сумње вазда забављати, полази са практичног, историјског гледишта. У место замишљања каквих нових планова и установа политичких под којпм би човештво могло бити срећно ; он расматра установе и облике нолитичке, какве је човечанство већ измисдило, и у каквим је живело ; њих он објашњава и ноказује шта пм недостаје, шта бп у њима исиравити ваљало па да одговоре своме начелу и ономе што човечанство од њих тражи. У место говора о законима какви би аисолутну правду уно■ сили у односе живога људског и народног, он нолази од закона каквих има већ у животу, историјп човечанства; објашњава их п показује каквп закони у даним приликама, у извесним околностима могу највише правде и слободе дати. Али, полазећи од установа и закона какви постоје, Монтескије се одваја одсечно од оних људи и школа материјалистичких за које правда не постоји друкчије него како се у законима и установама људским показује. „Пре него што је било и каквих закона људских, било је могућих односа правде. Рећи да нема ничег праведног ни неправедног осем оног што закони наређују или забрањују, то је колико казати, да пре него што се нацрта круг, полупречници круга нису равни. Треба дакле признати да односи правичности постоје пре закона иозитивних којим се они утврђују 1 ). За њега, дакле, као и за Платона постоји, пре људских дела и више њих вечита правда, божанска нравда. Дела људска, људске установе и закони, садрже нешто, садрже више мање од те примитивне, ансолутне, вечите правде а накад, које због несавршености човечије природе које због оних многих чињеница од којих зависе живот и односи људски, не могу садржавати потпуну, апсолутну правдуг). Човек као физичко биће потчињен је као и друга Физичка тела непромењивим законима; као биће разумао он прекорачује, непре') ЕоргН (Зез 1018 I. 1. 2 ) За ово раздиковање закона н правде божанске од правде људске, у фндозофнји старнх, вид и Ђепгз Ееб 1<1ее8 тога1ез сћег 1ез Анзаепз.