Prosvetni glasnik

4 48

ци су губиди једну по једну ла\>у. Херцег Оидонија даде знак за бегетво. Али тадаје дувао јак јужни ветар, који је спречавао нловидбу к]јоз мореузину канала. Тако су Шпанци били принуђени, Д<1 око Шкотске и северних острова беже у своју отаџбину. Енглези су гонили непријатеље, али по што је бура бивала све снажнија, зановеди адмнрал да ее ла!>е склоне у нристаниште, задовољан задобивеним лаворикама. Шианске ла1)е натера бура на широко море. Многе су ударајући једна о другу, нолупале се п иотонуле. Друге оиет отеране су без катарке на обале Норвешке, где су наееле и хиљадама људи ирогутали су таласи. Неке су оиет натеране у канал и пале су у руке Енглезима и Холандезима. Тако дакле у шпанска пристаништа вратигае се само развалине неиобедиме, среЛне армаде. Но и овде су их ненријатољи нанали и спалили им две огромне лађе.

Многи најодличнији племићи, који су на овом походу били пали су као жртва оиште несреће од чести на мору а од чести при повратку. Навикнути на удобност и уживање нису могли одолети свима тегобама, које су морали претрпети. Готово није било ни једне породице у Шпанији, која није имала да жали брата, оца, сина, супруга или сроднпка. Ожалошћених на двору Филипа II било је тако много, да се овај монарх нашао побуђен, да забрани жаљење, како се неби ненреетано ономињао на губитке, које је нретрпео. Еад је херцег Сидонија изншао пред краља, паде он на колена, јер ее с правом бојао за свој живот. Но Фнлин и против воље рече са свим мирно: „Устаните! Ја сам вас нослао да се борите еа људима, али не са буром и морекпм гребенима". (Наставиће се)

ДУХ НАСТАБЕ ИБАСПИТАЊА у Србији од год. 1870. до 1882. По иевештајиша изасланичким и другим изворима Написао Ј. МиодраговиФ,

(Настав а в)

Још једну врсту Гимнастике имамо да споменемо и разгледамо. То је иеваае. То је Гимнастика, која вежба: грудне мишиће, белу џигерипу, гласнице у грлу, њине мишиће, уво и језик, а сем тога ваљало би да развија и срце. Но пошто видимо, да но нашнм школама има врло мало разумевања суштине појединих иредмета и окретности у иредавању њином то се можемо унапред надати шта ћемо и овде наћи. Једна старија врста иредавања у нас учинида је, да се нзгубио прави физиолошки и психолошки значај овога предмета на се нретвори опет у механизам и једну муку

више. То је црквено певање. По времену оно је у школи старије од сваког другог певања. Оно се прво певадо, и то, разуме се, опет механпчки, пошто се није разумевадо оно што се певадо. Сем тога, оно је бидо и обавезно, као што је и данас. Није се дакде певало што се певадо, што је срце бидо веседо, или што је требало да буде веседо него што је захтевала једна дужност. Није што се појмио прави значај његов за развитак органски: тедесни и душевни, већ просто, да се попуни једна потреба друштвена, да се добију певцн за цркву. Тако је и оно у истини бидо само