Prosvetni glasnik

влепитАЉб

да се па њима покаже противноет кратког гласоудара, као тпто је, на пример, сате, тее1, згдп, (и\1. Ова различна имена (називи), требало би да се класиФидирају нрема њиховој чешћој или ређој употребн. Највигае тегакоће задаје гласник о. Кад би било могуће, да се за нага језик изнађе један нарочити гласник за глас агое, а11, онда би тиме био уклоњен велики број нагаих најнезгодних непреправилности у гачитавању (изговарању) слова; и ако би било могуће, да се то сада учини, онда би се на тај начин извргаила једна од највећих нагаих Фонетичких поправака. Изговор овога гласа могао би се још класифццирати, али на тај начин постају многе класе, које мећу собом стоје у протинуречности: а11, ^а11, саН (сравни та11, зЈгаИ), сизе (сравни аиШ), аие Шк. При кратком изговору овога гласника : до1, по1, го1, вреди систем других гласника, али опет са изузетком, као код доЛ, Јоб, 1о1ћ, 1о11г. Међу тим, требало би да се увек најпре научи оно гато је правилно или једнако, па онда да се изузетци поброје. Скоро све највеће тешкоће, које долазе од нашег гачитавања (изговора) слова, налазе се у једносложним речима. И кад би се ове могле потпуно добро изучити, онда не би било од тако великог значаја ни оне аномалије у вежесловним речима. Али поред све велике тежње да се Фонетичка реФорма изведе, изгледа, као да се нико не сме да лати тога посла, који у осталом није никакав незнатан и мали рад, па да класиФицира различне начине изговора, који сада постоје, нрема њиховој сличности, и да издвоји изузетке. А ово би се могло учинити, кад би се образовале различне класе према највећем броју једнакости, а изузетци према најмањем броју таких једнакости. Докле год се ово не учини, не може ни учење читања постати тако лако, као што би могло да буде. Је-

дини принцип учења, ио .коме се може штедити ученикова снага илп по коме се може Хинеска операција што је могуће вигае ограничпти, то је, да се пзузетци сведу на најмању меру, и да се увек стављају на крају сваког нравила. Па и поред најбоље класиФикације, учење Енглескога гачитавања слова, нотребује много времена и огромног рада до најмањих ситница како у читању тако и у свези с њиме у иисању, у диктирању и многим веџбањима, у којима ученици морају неирестано да се поправљају погрегакама. И тек оваким радом и веџбањпма може се доћи до правилног изговарања слова и шчитавања. На ово се наставља учење изговарања (правилног изговора речи) које је обично с читањем свезано, и ово могу предавати само они учитељи, који и сами правилно изговарају. Овоме је учењу главни задатак, да одвикне децу од најважнијих недостатака и погрешака у њиховоме говору, које су већином локалне или провинцпјалне. Фонетичко шчптавање нослужиће као велика потпора за учење правилног изговарања речп. Још на већем степену стоји добар или правилан говор, иредавање или причање. Ово мора доћи доцније, но што му је основа и услов, од кога зависи, да ученици разумеју смисао онога што читају или што им се предаје. Иринциа иоделе рада захтева, да се иажња иајире концептрише на чисто учење читања, и да се пе сматра да се још у почетку с тиме мора и учениково знање о другнм стварима нрогаиривати. Веџбања за читање морају се иа овај или онај предмет односити, али то ће бити само онда добро, ако су ти предмети узети из круга породичног. Јер главна је ствар кад се учи читање, нарочито у првим иочетцима, да се пажња што је могуће више обратп на видљпве (нагатамнане и написане) речи, н према томе што је могуће мање на особинз оаих 62*