Prosvetni glasnik

752

у равницу. С чуђењем гледао је Катина како се цео овај воз низ брдо спушта, и пре него што је он то могао спречпти, поседнута је равница од Веронс до Еча. Јевђеније га је заваравао мењајући своје положаје и најпосле га нотуче код Карпије до ноге. Али и срећни Малборо умео је тако исто побеђивати као и Јевђеније. По што је у Нидерландији заузео утврђена места једно за другим упути се у Немачку и сједини се са Јевђеииј (!М. Главна битка била је код села Блипдхау (1704.). Малборо са необичном жестином нападе Французе проби њихове редове и натера их у бегство. Много је теже било за Јевђенија, који се на левом крилу борио иротиву храбрих Бавпраца. Три напада аустријска одбили су они јуначки. Тек при четвртом јуришу, кад је курширшт видео да Французи бега.ју, издао је у очајању заповест за одступање. Двадесет хиљада Француза и Вавараца остало је мртвих и осакмћених на бојном пољу, 15.000, а мећу њима и Француски ђенерал Таљард, беху заробљени. Осем тога све ратне касе, 5.300 кола, 117 топова п 800 застава пале су победиоцима у руке. Французи су бежали преко Рајне, а кур®иршт за њима. На скоро после ове сјајне победе умре цар Деополд, а на престо дође његов син •ЈоеиФ I. Овај владалац продужио је рат по вољи свога брата херхерцега Карла, који је имао ираво на шнански престо. Француска је изводила своју најбољу војску и војсковође, али узалуд. Витка је ишла за битком. У Нидерландпји задобише Јевђоније и Малборо велику победу код Утенарда (1707). На скоро за тим Јевђеније освоји Француску тврђаву Аил, за коју се држало да је нико не може освојити. Овој невољи у Француској придружи се и глад због веома велике зиме. Народ беше у очајању, касе празне а дугови огромни. Тада горди краљ изгуби /

кураж и он се смири, по што је тако дуго газио права народа и кнежева. „Радо је он хтео одустати од Шпаније, Вападне Индије, Милана и Нидерландије, ако ће се његовом унуку Филипу оставити само Неапољ и Сицилија". — „\\]\ једно село од целе гапанске монархпје неће се одузети кући Хабзбурговој", гласио је поносити одговор аустријскпх и енглеских војсковођа. Лудвиг на ово ннје могао пристати. Он је чак устунао Елзас и неке тврђаве на савојској и нидерландској граници, али су му и ови предлози одбијени. Његови противници ставили су му тежак захтев, да он мора сам иетерати свога унука из Шпаније. Тада не остаде седом краљу ништа друго, наго да још једном наирегне своје силе. Још један пут морао је француски народ да се покрене, и главну команду предузео је пскусни маргаал Вилар. У Белгији, не далеко од Малалаке, беше главна битка, најкрвавија у целоме рату. Французи су се борпли као очајници, па ипак су савезници победили. Лудвигов положај бегае очајан као никад. Оаетјеон нудиомир, пристајао на све, и обећавао сав трогаак око протеривања његовог унука. Надмоћни савезнпци остали су нри своме свиреиоме захтеву, да сам деда отпочне рат противу свога унука. Већ бегае херцхерцег Карло, као краљ Карло III ушао у Мадрид и победио Француску странку (1710), кад два неочекивана догађаја преиначише целу ствар. Јосиф умре (1711.) од богиња и сад беше Карло III за немачког цара и наследника аусгријских земаља проглагаен. Тако постаде једна сила, која бегае оиасна за све европске државе. Малборо паде у немилост код своје краљице и морао је дати оетавку. На тај начин кад је направљен мир у Утрехту (1713.) Лудвигу су понуђени такви услови, каквима се никад није надао. Његов унук Филип V задржа Шпанију иод условом да се не сједињује са Француском. Шнанску Нидерландију, Милано и Сарди-