Prosvetni glasnik

906

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

скоро три месеца вратило се с родитељима кући и видело своје играчке, па и ако дете у овом времену врло лако заборавља оно што зна. Чешће могао си му узети једну од његовнх најомнљенијих играчака, и оно ништа не би приметило, да му је то узето, нити је икад ту играчку захтевало. Али кад је дете — у 18-ом месецу — већ било павпкнуто да својој матери дода две џенне мараме, које је оно носле опет одпосило на своје место, па му једном мати врати само једну мараму да је метне на одређено место, где је свакад односило иначе по две, оно се опет врати матери и < ( питајућим" погледом и тоном гласа хтело је да му се да п друга марама. Ово посматрање, које се и другим ове врсте потврђује, показује нам, да је код детета у половпни друге године већ у велико развпјеио памћење за представе видаи покретања, које стоје у свези, и ако дете у томе добу још не зна све речи, којима се те нредставе именују ц исказују. Но таке вештачке асоцпјације потребују непрестаног освежавања (понављања), јер ипаче се са свпм лако забораве, и сећање на њих изгуби се шта више у детињем добу врло брзо. У овом погледу доста је чудновато да се у сну може много течније да изговорн оно што је кратко време пре спавања научено на пример, па памет научени стихсви из какве иесме — него у будном стању. Једна девојчица од 3 године и 5 месеци нијемогла без запињања да каже један стих само од 5 врста, који је требало да изговори приликом прославе рођен-дана, али на скоро, пошто је та прослава већ прошла, она једне ноћи у сну изговори целу ту строфу са свим течно, без икакве ногрешке и запињања Обично се узима, да човек не намти што је до четврте године нримио. Ме1 ( у тимјош нема ннкакввх тачних посматрања о томе нитању. Али, извесно је, да за образовање сећања на прво место долази тај Факат, да ли искуства, која дете доцније добије, пмају нечега сличнога са искуствима, које је оно раппје стекло. За многе стиари таква сагласност у искуствима не постоји. На нр. у доцнијем животу нема ничега, што би нас опомињало на опу невичност и немоћ у првом времену живота да главу покрећемо на све стране, нли што би нас подсећало на друге

слабости и немоћ у окретању, идењу, седењу, на ону урођену тврдоћу слуха {дете не чује одмах чим се родн. Лреводилац) или на неспособност да владамо рукама и да разликујемо своје тело од других предмета п т. д. С тога се ни један човек, па ни дете, не опомиње овога стања. Али овако није са оним нашим духоиним тековинама, које ми доцније добијемо. Моје дете још нре навршетка треће године сећало се је са свнм добро оног времена, и то као иравећи шалу од тога, кад још није могло говорити, кад још није могло тачно артикуловатп и кад ппје било у стању да понови : „Колико је дете"? „где је јогуница», и ако му је дојиља то често говорила и поиављала. Сад већ дете уме исто да изговори реч „доручковати", и кад га запитам како је оно раније изговарало ову реч, оно се је одмах могло сетити само кад му се наговести иека од споредних околности, које с тиме стоје у свези, и тачно је одговорило да је раније изговарало 1'гГМск место „Ргићзтскеп". Исто је тако и с многим другим изразима. Дете од 3 па и од 4 године још зна и може да се сети многих ствари, које је у другој години знало, и кад би се ко год потрудио па да детету така пскуства из ранијег времена чешће понавља и да га на те ствари подсећа, онда би оно и у доцнијим годинама за дуго могло одржати у својој намети искуства и знање из своје друге и треће године. Али по што је такво експериментовање без икакве користи, по што, дакле, нема нпкакве вајде да дете памти непрестано оне неправилности и слабости из првог времена развитка, то нико и не освежава сећања детиња на оваке ствари, и због тога се то доцније и заборави, те ни старија деца већ се не сећају онога, што су знала у другоЈ својој години. Таква сећања изгубе се с тога, што се не везују с новим утисцима и представама, које дете доцније добије. Међу тим, са свим је тешко определити време, кад дете први пут без какве вештачке помоћи почпње везивати своје нредставе, које већ има с онима, које добије после неколико недеља или месеци, и ако у томе размаку она раније стечена представа није никако у сећање изазивана. За ово морају се најпре скупиги тачна посматрања из детињег живота, одб-ог до 18-ог месеца, као што су н. пр. ова: