Prosvetni glasnik

ЈЕ Ш ИСТОРИЈА НАУКА

31

суврвмвнпх ПОДП.Т&К&, т. ј. к;1Д јб издд-0 на свет животопис Карла XII., да је достпгао ону живост ц истпнитост нсторијску, до које ннје достигао више нп у једном другом делу своме 1 )- Али ово је бпо пзузетак, јер XVIII век, као што впдесмо, хтео је да пређе свуколику исторпју рода људског, да реши највеће проблеме о пореклима, и то фплософијом , којом се нпје могло ништа да објасни. Ова система, од које се прва клпца налазп баш у самој Обновп, прошла је многе путове, претрпела је многе нзмсне, и дошла је на послетку до револудије, претопившп се у но.ву ФНЛосоФпју. И оиа се споји с полнтачким, моралним п друштвеиим идеама свога времена, и то тако, да јој нпје бпло могућно промеиити пут, без новог п велпког преображаја мисли људске. Као што ћемо видетн, промену су донела дела Еманупла Канта; али пре њега био је у Италијп један човек, који пстина није осповао нову философпју , алп је задахнут бпо пстинскпм пророчанским даром о новом правцу, којпм би псторијска наука имала да пође. Г.Б. Вико жпвео је у Наиољу (1668.—1744 ), усред покрета законскпх студија, а пз тог покрета никла су, поред осталих, кљпжевна н правничка дела Г. В. Гравине и » Грађанска историја " од Петра Ђанона. Оп пспрва пије пи мпслпо на псторпју, али се он једном сам унита: Како је то, да разни народиимају разне законе, кад је оно, што је право.једно, вечно и непроменљиво ? Како је могао један пстн народ, као што је рпмски, да има у разна доба своје историје тако разлнчне законе, као што су н. пр. законп XII таблица и закони из времена царева? На ово питање он је одговорио овако: И ако је једна и вечита ансолутна идеа о правди, ироменљиво је п непрекидно се мења осећање, које људи имају о правди, према разним паклоностима својим н према сгупљу образованости, на којем се налазе. И тако су се моралн по потреби мењатп и законн, којп нпсу бнлп нпшга друго до маниФестације тога осећања људског. Одатле се изродп мисао о новој науци историјској. Ио тој новој вауцп, дела и догађаји ннсу ништа друго, До °бјашњења духа нашега, којн се на послетку отео од своје апстрактне непроменљивости старпнске, иа се маннФестује у пама, и на тај начин у истпни је променљив, као што је променљпво п друштво. II тако се први пут нађоше пснхологија и 11Ст °рија да су у непрекидној вези, допуњујући н илуетрујући једна другу. — Впко велп: ништа не емо схватити у историји, ако не потражпмо за то обЈашњења у духу људском. Бог је створпо чо-

1 ) Тате, 1, е в Ог1 е 1пе8 е4с. Уо1. I. схр. 258.-9.

века, алп је човек створио овај свет од толпкпх народа, и само се, проучавајући његов дух, може овај свег да разуме. За то и не треба тражитп извор свпма тешким заблудама у другом чему, до у томе, што се није хтела да прпзна непрекидпа нромепљивост човекова, што се хтело, пдеама п осећањима образованпх људн да објаспе дела п догађајп пз првобитне псторпје људске, када су људи бплп суровп, несвесни, под утицајем чула својих и маште своје, као деца ирава. Да бисмо их разумели, треба бар за трепутак да се пренесемо и вратпмо V доба детпњства. Прва мудросг, коју Вико назива поетском, безлпчно је дело несвесне светпие, која, онако по нагону божанском, ради разумно, а још не зна, шта радп. Тек после дугог, мучног ироцеса нсторпјског, људп постају свеспи опога што рпде. И тако се може објаснпти и рад божји и рад човеков у исторпји, п тај је рад најјаснији ц пајсигурпији доказ о суштаствовању Бога и о реалности духа. Тако се објашњује и моћ нредања, порекло мита, језика, поезпје, установа, друштава, а тако се проналазе и значај и важност псторијска овом или онои времену. Све је ово бпло истпнско прорицање онога правца, коцш ће наука доцније иматп неизбежно да пође. Али је оскудевао темељ повој фплософцји п широкој наученостп псторпјској. У пстипп, Впко се држао старпнске фплософпјз, која је по некад изгледала као саоластпчка. Што се тпче његове наученостп, та једоиста бпла дубока, како у најстарцјој нсторпји грчкој, тако н у римској, а нарочпто у римскоме праву, на којем је пољу учинпо исгинских пронгадазака. За то је његова Нова наука основана сва на грчкој п рпмској историји, а после је прнмењена на општу исторпју. Стил му је са свпм особпт био п свакад није био баш како ваља. Кад на скоро овлада Француска Философија XVIII века у Напољу п целој Италпји, за дуго време наВикасви заборавпше, и он оста без иоследника. У истини он је претеча онога правца, којим су доцнпје пошли Волф , Нибур и Савпњи. Тешко је одредити, да ли су онн зпали и колпко за Нову науку, и да ли су се њоме служнлп. На свакп начин они су билп последовачи друге ФилосоФпје, учествовалп су у новом књижевном покрету, којп је друкчијп био од пређашњих, своја исграживања пзводпли су сигурпијом п научшјјом методом н заснивали су их на много широј научности, него што су се дотле. налазила. II Зампсао Философске еволуцпје, коју је Вико тако нретказивао и која је бпла у противусловљус целом ФадосоФијом XVIII века, поче се псиоља-