Prosvetni glasnik

10

ОСНОВИ МОРАЛА

Веџбања. 1.) Да ли савест иаша тражи од иас рачуна за свако наше дело ? 2.) Кад сте учинили које добро дело, да ли не осећате унугарње задовољство ? — Кад сте учинили које зло дело, не осећате ли унутарњи бол који се назива грижа савести ? 3.) Причајте, шта се догодило оном поручнику ? Какав глас беше то у њему самом, и ко га назва ку«авицом ? XIV. Одговорност. (наотавак и кр-|ј) Не суди нама само савест наша. Нама суде и други људи. Деца дају рачуна о својим делима родитељима својим, ученици својим учитељима, људи пак друштву. Ваши родитељи имају власт над вама. Ви треба да чините оно што вам зааоведе,ада избегавате што вам забраљују: с тога родитељи имају ирава да вас оитају колпко сте ви води.ш рачуна о њиховим заповестима и љиховим забранама, те да вас према томе награде или казне. Ја сам познавао ј дну породицу, у којој су се сваког вечера деца скупљала око свог оца и око своје матере, и као пред судом очинским и добровољно признавала све што су тог дана учинила, те према делима својим хваљена или куђена бивала. И ваши учитељи имају такођер власт над вама. Ви ваља да чините што вам заповеде и избегавате што вам забране. Ви сте одговорни за своја дела пред њима: ако сте били послушни и вредни, они ће вас награДпти; ако сте пак били непослушни и лени, казниће вас. Кад постапете људи, читаво друштво ће имати власти над вама, и у више случајева ће имати права да тражи од вас рачуна за ваша дела. Сваки човек је дужан да штује живот, слободу, имање и част својих ближњих. Они којп газе ову дужност своју, опасни су по људе. Друштво тражи од њих рачуна за њихове преступе и з шчине, осуђује их било на новчану казну, било на затпор, било на тегаке, осуђеничке послове, било на смрт. Људе иак честите друштво штује и уважава. Али има и таких људи, који пркосе осудама друштва и савести своје; има и рђавих дела која остају непозната, те с тога друштво и не може да тражи рачуна од њихових криваца. Најзад има и таких случајева, где се друштво вара, те казни невине а кривце поштује. Нека вас ова мисао нимало не узнемири, децо моја. Сем наше савести и наших ближњих , ми имамо и другог судију, Вога, коме ништа не може измаћи, који се никад не вара. Ја вас не шпам каква су вам веровања, која е ваша религија. Али, пека би била ваша ве-

ровања каква му драго, ја сам дужан да вам речем, да заповести моралног закона, које вам је ваша савест открила, имају творца невидљива, као што људски закони имају видљивих твораца, врховног законадавца, чија се воља слаже са самим моралним законом што је у њему иајчистији н најузвишенији. Тај врховни законодавац је и наш врховни судија. Запамтите: Родитељи су у араву да траже рачуна од своје деце за њихова дела, учигељи од својих ученика. Грађани су одговорни читавом друштву за дела своја, којима су иовредили арава осталих грађана. Бог нам је врховни судија. Вежбааа. 1.) Имамо ли ми и других судија, сем наше савести? — Које су то судије ? 2.) Да ли су увек праведне осуде друштва ? 3.) Како разумете ви, да је Бог врховии законодавац наше воље и врховпн суднја наших дела ?

2. П0Р0ДИЦА I. Породица. — Дужности дечје према њиховим родитељима. Деда. — Дед, мој мали Бошко и моја мала Милице, дођите амо. Да впдим како знате ви своје моралне поуке. — Које су дужности дечје према њиховим родитељима ? Бошко. — Деца треба да слушају своје родитеље. Деда. — Тако је. А за што деца морају слушати своје родитеље ? Милица. — За то, што им то родитељи заповедају. Деда. — Бесумње.. Али зашто им наређују то родитељи ? Бошко. — Ја знам, деда; зато , што родитељи имају више искуства но њихова деца. Деда. — Зиат ли ти добро шта то значи ? Бошко. — То значи то, да наши родитељи знају боље шта је корисно по нас но ми. Дед а. — Врло добро ! Али наша Милица је тек својом штетом то научила. Мати јој је рекла прошле године да се нс пгра крај потока у врту, јер може пасти у воду. А наша Милица оде, и што је мати слутила, то се догодило: пала