Prosvetni glasnik

270

НАУКА И НАСГАВА

који би чист ум, кад би се питао еам, сав разрушио. Онда се може и метаФизика, која обухвата све што повек треба да зна, без икакве опасности да бави н о једном и о другом. Никад свет неће бити без ма какве метафизике, — наставља Кант, — ади то треба да не буде од штете, услед претераних њених захтева. Од какве су користи доиста била сва наирезања науке да докажу бесмртноет душе и егсистенцију Бога као епз геатззгтиз (најреалније би%е)? Доиста ван шкоде нису имала никаква реадна дејства, иа п у самој шкоди пзазивада су почесто и материјализам и скептицизам. Научни и суптпдни раздози у придог истине, тако корисае и потребне човечјем роду, свакад су на свет чинили тако слабачак утисак, као год што су биле сдабачке и суитилне напомене противу њих. Што се тиче светине, у ње се рађа нада и вера у Бога и у будући живот свакад онако сама од себе (спонтано), независно од школе, а по некад и уз пркос њој. А шкода нема права да уображава себи, као да она впше и боље прониче у те ствари, јер су то ствари од општег, људског интереса. Кад би бида искључива привелегија разума и науке, оне би онда биде и привилегија само неколицине њих, као што је, на иридику, научно позиавање природних закона. Напротив, морају да буду ошпта својпна рода људског, да су приступне свпма, па како се као пророчанске, измичу чистоме уму, оне се јављају као откриће осећања и савести, као имовина практичкога ума. Зато шкода треба да се задовољава тиме, што ће разраћивати научио и одређпвати вредноет тима опште — разумљивим доказима, којп и с моралнога гледишта потпуно задовољавају, више но што бн били научии докази, јер би онда били привплегија само некодицине њих, а овамо треба да су општа својина свнју. И тако — завршује Кант: —критицизам, под видом ограничења разума, оставља неокрњену ову општу имовину рода људеког, а њену вредност метаФизика може да испита, и задаје самртни ударац и скептицизму и материјализму, који су од штете по род људски. Нема сумње, нова (модерна) ФилосоФИЈа отпочела је с Емануелом Кантом и с њиме је доиста у нов период ступида. И дан данас била бп крптика његовог критицизма најсигурније, а може бпти п најпотребније средство свакоме који хоће сигурно да иде напред. Одредивши права човечјем уму, он је срушио сенсуадизам XVIII. века; одредивши границе разуму, прокрчио је пут да се еузбија скептицизам п материјадизам. Ади он се не задовољн тиме, већ стаде да сумња о објективној вредности сваког нашег зиања, те и сам западе у скеп-

тицизам, који је хтео да избегне. Оно вредности што је дао савести и вери, ни мало впје могло да спасе разум од иропасти, која му је загрозила у кригици чистога ума. И тако се у етвари отвори пут оном трансценденталном идеализму Фпхтеовом, која, да би се ослободио сумње, представи нам Бога н свет као створове човечјег духа. Зато што ирпзнајемо да има граница нашем уму ; зато што признајемо да паша знања никад неће доспети до онога што је апсодутно и безусдовно, — нема нотребе да им се одриче свака објективна вредност, да се сумња у оно што се дешава у истини, што је одређено п еигурно. Ми не можемо да проникнемо у саму безусловну суштину ствари исвако је знање наше више или мање односно, јер јесвако подложно законима нашега разума, којпјесвакад ограничен, подложно је нашим чулима, која доиста нису непогрешна и која нам не могу да представе безусловну реалност. Спољашњи свет друкчије нам нзгледа, него што је у ствари. Векови су прохујали како је нестало многпх звезда, којима ми положај проучавамо, а друге се јављају у положају који су међу тим напусшле. Има неколико година, како је један оштроуман писац поставио неке чудновате хипотезе о томе. Он говораше: кад би паши органи вида, овакви каквп су, задобидп само већу снагу, п кад бпсмо могли с најудаљенпјих звезда да посматрамо опо шго се дешава на земљи, ми бпсмо могли онда да впдимо као сувремене догађаје битке на Маратону и код Саламине. Иа кад бисмо се одатле моглп да вратимо на земљу, с већом брзином но што је у светдости, ми бпемо онда могди, за неколико дана, да видимо како се пред нашим очима развија историја читавих векова. Ну остављајућп на страпу претпоставке впше или мање Фантастичке, нпкакве сумње нема, да смо ми окружени као маглом пеком, у којој се преламају и свегдост и звуци п пдее н све. Па кад већ не можемо ту маглу са свим да растерамо, оно дај да је што провиднијом учинимо. Отуда се рађа закон напретка и оно што нас подстпче на непрекидно истраживање. Кад бисмо некад доиста доспети могли до апсолутне, безусдовне истпне, наша би се природа псгог тренутка одмах морада променити и сваки напредак морао би са свим да престане. Ето зато је Лесинг изустио оне значајне речи: да више воли непрекидно нстраживање и освајање истпне, но да је сву има у државинн својој. Али из овога нпје никако могућно нзвести закључак, као да ми баш ни с чим нисмо насигурно. Природне законе познајемо сигурно, чим смо једном у стању да природу натерамо, самим тим знањем својим да сдужи нашии циљевима, чим смо у стању