Prosvetni glasnik

дрквени и школскп летоппс

ЗВ

Непријатности и сметња у путу ма од кога иије било никаквих, сем што је у почетку, иа неким местима било доста сумњичења код иарода, да ли ће и наше путовање битп онако, као што је било н неких наших претходника, да се у једној општини учини по нЛсолико хиљада динара. трошка, као што је било на Рашки и усрезовима: драгачевском и пожешком. Тако, потрошено је преко 6—7000 дпнара, што се о томе може видети из „Велике Србпје" и „Отпора", јер су људи отуда, којпх се тпче, после нашег проласка, ту неправду достављалп А у „Одјеку" се може видетп, да је само у општини добрињској потрошено пре 5 година за архијерејски долазак 8600 дпн Но, кад се је народ после уверио о пашој скромвостп, сем што су општине добровољно чи нпле све, што се могло учинити за дочек Архијереја; још се је сваки имућнији домаћин нудио својој општиеп , шта ће да му прими од његовог имања за дочек Архијереја; те су тако општине чиниле најсвечанијп дочек и неосетним и незнатним материјалппм жртвама. На више пак места, како многи свепггеницп, тако п по неки грађани, молили су своје општине, да им дозволе, да они самп, ира-аврамовски са својом соли и хлебом гостољубиво дочекају свог Архипастира. На овоме месту извештавамо св. Сабор о нападу без нкаква узрока и ма у чему дата понода, на наше путовање и нас, од стране неких листова као : „Такова", „Слободе" и „Хригићанског Весника", без да су могли ма шта стварпо противу нас навестн, — у коме ниском послу било је подстрекавања и иомагања од неких свештенпка. Па < у чак и неки наши званпчни акти, који су још у току рада предавани овим листовима, и презпдијали, који су нам преко духовног суда долазили, печатани пре него што смо их мп на путу прочитали; штампане су, и то изоначене, неке наше речи, изговорене у званичном раду, — што с болом у души саопштавамо св. Сабору, молећи се Господу, да их умудри и изведе на прави пут, по коме треба да пду као Срби, као хришћапи, као свештениди, приносиоци бескрвне жртве Господу Исусу Христу. Но тешимо се, што оваквих пакосиих, туђих најамника, једва ако буде два-три. А и познато је Архпјерејском Сабору из попоменутих јавних гласила и њиховог дрског писања, која се једнако старају, да нагрубе све оно, што је једном племену најсветије, — да смо ми још прошле године, на основу чл. 184. зак. о цркв. власт. у кругу своје власти осудили старешиеу манастира Драче на 8 дана еиитимије, што се усудио, да нам сам својеручно наиисмено одрекне ПГОСВЕТНИ ГДАСИИК 1893.

послушност. Но духовни суд, без обзира на јавни морал, без обзира, што ће његов корак штетно утпцати на свештенство и верне, а на очигледно рушење дисциплиие и законитог реда у цркви, све до сада је стајао на путу овом извршењу, само за то, што се ми нисмо иред судом ставили у ред приватних тужилаца. Да напоменемо на овом месту, ако ће бити и у кратким потезима, како је цела ствар текла. Ми смо изрекли пресуду нод 16. новембром прошле год. ЕВр. 629., а духовни суд је без да нам је јавио о каквој својој примедби, нашао за сходно и под 19. новемб. Бр. 5734. обратио се г. министру просвете. Но г. министар је под 11. јануаром тек. год. ЦБр. 1653(91. год. одговорио духовном суду, да он за таква објашњења и тумачења није надлежан. Дакле, духовнп суд, не само што није хтео ово наше административно решење — осуду — извршитп, но нам о томе и не одговара, па тек после 5 месеци, када смо ми приватно од председника овог суда за овакав изненадан рад дознали, ми смо после дужег безуспешпог говора и саветовања о споразуму са председником и по други пут наредили под 17. апр. ЕБр. 299., а на основу зак. о чиновнпцима §. 13., да духовни суд с оваквим својим радом не потхрањује у епархији деморализацију, растројство, руши дисциплину у свештенству, и убија ауторитет највише власти у цркви, већ по што ова наша административна осуда није злочин, да се и после друге наредбе не може извршити, као што је за то и предвиђено у поменутом параграФу; и по што мп нисмо приватни тужилац, да ио зак. о цркв, власт. чл. 186. подносимо духовном суду оваквог рода предмете, а није иам нико иоднео какву тужбу на кога, па је ми мзвиђамо, а не шаљемо духовном суду ; нити пак овде има каквих материјалних оштета, или су потребни сведоци, да би требало друге власти, да ово извиђају и дође се до праве истине, већ нам је сам свештеник написмено одрекао послушност, а учињено је све, што се по чл. 184. тражи од Архијереја, па да азрече овакву пресуду. Још кад ниједна власт није позвана, оваква архијерејска решења разматрати, до једпно Архијерејски Сабор, — то нека духовни суд одмах изврши ово наше решење, а ако има какве примедбе да чини против оваквих осуда, може то и после чинити. Али духовни суд, не обзирући се на црквена правила, као и да не постоје, пронашао је и други пут, да обиђе свог Архијереја, па је под 24. апр. Вр. 1996., послао овај предмет и сва наша решења великом духовном суду, и ако велпки духовни суд 5