Prosvetni glasnik

НЛУКА И

НАСТАВА

на праг дворане, у којој је стајао царски престо, падалп су нпчке, као што се данас врши метанпсање у цркви, за тим устајали, ишди до половине дворане, ту се оиет спуштади. за тим онет устајади и прилазпди цару па извесно одстојање и тада су падали по трећи пут и љубили његова колена, руке и на послетку уста. У једном псалтиру, који је иисан почетком XI в., сачувала се слика, која представља горе Спаситеља доле, десно и лево, арханђеле Михајла н Гаврила, у средини, испод Спаситељеве слике, Василија II Бугароубицу, а пред његовим ногама шест великаша бугарских, којп му се клањају ничице лежећи, Жалосан иризор за нас, али у оно доба нешто најобичпије Кад је дан иримања била недеља, оцда примљени нису падали ничке већ само на колена н такоизвршнвалп иодворење. Прокопн.е, у његовом спису познатом иод именом 'Аг^хбота или Н1з1ог1а агсапа, тврди, да је жена цара Јустинијана, Теодора, захтевала, да се и пред њом врши подворење као и пред владаоцем. А.лп, бар за доцније доба, ннје био обичај, да се на овај начпн чини подворење царевој супрузи, изузимајући може бптп оне ретке прплике, кад је царица вршила и царску власт. На послетку да приметимо, да су нод владаоцима из доба иреображаја, ови недостојни знаци одавања поштовања врло вероватпо укпнути или изобичајенп. К, |д су ти царевн забрањпвали своји.м поданицима, да се клањају иконама, како су могли захтевати, да се њима клањају? За тим и увод друге књиге ПорФирогенитовог дела о церемонијама двора впзантијског, које је састављено у скоро по преводу преображаја, вели нешто слично, кад наводп, „д^ су Форме огпадале и мењале се према сувременим измепама стварц", али опет иа крају исте мпсли, да је циљ нове уредбе да престави царство што „царственпје и страшније." Цар и Патријарх. Ма како било, сигурно је то, да су се сви, који су званично излазилп иред цара, морали покдонитн на горе онисани начнн, не изузимајући ни слуге Свевишњег. Митроиолити, архпепмскопн, владике и сва друга свештена дица подвргавалп су се 01 ?ј обвези, онако исто као и грађанскп и војни чиновници. Једини аатријарх, који је у држави заузимао подожај готово раван цару, одржавао је ту једнакост и у односима према њему. Чд. 8 гд. В. Епанагоге веди: „У држави, која се састоји из дедова и дедића, као у човека, највећи ц најнужнији су дедови цар и патријарх". На основу те једнакости, кад год су се та два представнпка државе и цркве сретадп, бидо у двору бидо у цркви, љубиди су се и поздрављади узајамио, п то цар речпма „Здраво, госп. патрпјарше".

Ако би се десило, да цар седи, у тренутку кад би се патријарх нриближавао, цар је устајао, да га поздрави п да се пољубн. При јелу, *за засебним тзв. царскпм стодом, седели су са царем само патрнјарх цариградскн н неки од највиших дворских чпиовника. Али су за сто седалп прво цар и патријарх, и тек пошто су почелн ппти, звали су остаде да седну. Тако исто при свршетку обеда, прво су устајали и одлазили ови последњи, ацар и патрнјарх остајалн су седећи. Пред полазак наздрављади су опет један другом и опраштали се. Надмоћност царска огдеда се у неколико у томе, што је патријарх седео лево и што је подножје, на коме је стајао царски сто, био нешто впше од иодпожја патријаршког стола. — Но такав одиос нзмеђу цара и свештенства трајао је само до освојења Цариграда Лагинима. Доцније, ма да су нашп задобидп натраг престоницу, пзмеииле се стварн и у том погдеду, као и у многом другом. Грађанскп и војени чпновнпцн цродуж.ип су да љубе ногу царску, али се свештенство није никад више подвргло о»ом нонижавајућем начину одавања поштовања. У двору архнјереји, архимандрити, игумапи ограничили су се на то, да љубе цара најпре у руку а посде у образ. А у цркви цар је, по некад, љубио архијереје у руку, иа разуме се, да је то псто чинпо и ирема патрцјарху. У другим прплнкама цар п патријарх љубили су се у уста. У то доба, дакле, цар је, по некад, љубпо патријарха у руку, а патријарх, као што изгледа, није никад љубио цара у руку, а код осталих архијереја п свештеиика, уведен је обнчај да пм је цар љубио руку у цркви, а у двиру су онн цара љубиди у руку. Такав је обичај бно са свим логпчан, јер се тиме у цркви освећавада надмоћност слугу Свевпшњег, а ван цркве надмоћност државног поглавара. Међу тим, Гуси, којн су примили тај обичај, побркали су ствари, код њпхје узајамно љубљење руку било у цркви или ваи ње. На посдетку, данас свештенство не може бптп иодвргнуто каквом јачем начину одавања поштовања, јер п прости грађани, кад издазе нред владаоца, поздрављају га само учгиво. Тако исго, начедо једнакости, које је уведено још од XIII в., захтева, да влададац у цркви ие љуби руку архијереја иди свештеника, довољпо је, да их поздрави идацелпва свето еванђеље, које му се поднесе. Остали одиосп између цара и цркве мењадп су се према нриликама. Кад год је владао какав снажан вдадалац, он је бирао пагријарха, ма да су га, по Форми, бирали мптроподнти, свештенство и цео народ. У таквом су сдучају они у ствари и управљади црквеним посдовима. Али кад је цар