Prosvetni glasnik

радн>а главнога просвктног савета

Алп не само да је Хапдл из свога уџбепика избацпо нотпуне слпке и замеппо пх схемама и дпјагрампма, него иа внше места није употребпо пи дпјаграме, већ је извео оппс справа без икаквог граФичког објашњења. Примера ради навешћу само ове случајеве: На стр. 101 говори о ареометру, оннсујући га како изгледа а не иоказујућп ма п дијаграмом његов прпблпжни изглед. Истпје случај п са електричпом машоном, код које се говорп и о плочи од огледалнога стакла и о кожним јастучићима, шиљцима уппрачпма, кондуктору и т. д. а нп дијаграмом се ие показује бар приближап распоред свију тих делова мапшне. Ни копдензаторп електричпи, ни Франклинова табла и лајденска боца, као нп електроФор, нпсу објашњеии нпкаквим дијаграмом ни представљени сликама. Говорећи о спектралној аналпзи спомињу се разни спектри као и ФраунхоФерове липпје, а нпчпм се бар приблнжно не представљају све те нојединости, које је иначе врло тешко замислити. Колико је с једне стране сувишно оппсиватп сваку ситницу иа физнчким апаратима, као што то чпне пзвесни писцп, толико је с друге стране погрешно, иедидактпчки износитп саставне делове појединих апарата а нпчим, ни дпјаграмом, не показати читаоцима бар распоред трх саставних делова. И кад преводиоци траже, да „уџбеник у дидактичком и методичком погледу мора бити што савршепијп", онда сумњам, да су ту савршеност могли наћп у Хандловом уџбенику. Са дидактичког и методичког гледишта, могла би се још која замерка учинити Хандловом уџбенику. На стр. 288 стоји: „Што се ултра-црвеии зраци уза све своје снажно топлотно деловање не виде и т. д". Овде се говори о ултра-црвенпм зрацима као позпатој стварп, а међу тим се ултрацрвени зраци ту и први и последњи пут спомпњу. Сигурно је претходно ваљало паиоменути шга су то ултра-црвени зраци и како се до њих долазп, кад пх очима не можемо видетп, од прилике онако, као што је то учињено за „ултра — љубичасте зраке". Говорећп о ннтерференцији писац је, служећи се потребним једначинама, нзнео последице пнтерФеренцпје трептања једне тачке. Шта више није пропустпо да спомене и елиптичко као и друга сложена треперења. Алп је писац пропустио да изнесе, како се при пнтерференцији понаша низ тачака, дакле талас, као и разлику пзмеђу пнтерФеренције с једне и са две сгране. Писац на стр. 288 говори о „стојећим таласима" али нигде не говори да је стојеће таласање резултат интерференције са две стране, као што је то у ствари. просвЕтни гддспик "1893.

213

Па онда, зна се да резултат интерференције зависп нарочито од путне разлпке појединих таласа п да се та путна разлнка псказује парним нли непариим бројевима полуталаса. У путној разлици је управо кључ пнтерференције таласа, па ппак нпсац о томе не говори у својој теорији таласања. Пребациће мп се да би било сувишно износити све те поједппости у уџбенику за средње школе, на за то их је п писац изосгавио. Алп онда није требало нп говоритп о иптерференцијп и узимати у номоћ прилпчно сложене алгебарске рачуие. Јер кад се о пнтерферепцпјп говори, онда треба казати не само како она постаје, него и зашто постаје. Писац је изнео само ирви део, а други нпје. Изгледа ми, као да је хтео третирати теорију пнтерференцпје у свој својој опширности, па кад је, дошав до пола пута, видео да ће то далеко одвестп, онда је другу половину скоро збрисао. Теорија пнтерференције је веома важна ствар у фпзици , јер има прнмене у свима њеним деловима. С друге стране она је и мало тежа за схваћање, нарочито код почетника. За то је требало да нпсац необнчном вештином израдн тај део, кад је хтео да га унесе у средњу наставу. Он га не само није израдио вешто, него га је шта више осакатио. Кад се писац првп пут обраћа ученицпма фпзпком , у којој се фпзички закони изводе или доказују рачуном (бар такав је случај у нашим средњпм школама), држпм да тај рачунски елеменат треба да буде што простији и прилагодан ученпчкој рачунској спремп. Изгледа као да је Хандл, наваличио хтео да постуни обрнуто. И не заустављајући се на сптнијим примерима те врсте, којпх има по више у делу, споменућу само за ученике средњих школа веома заплетено извођење обрасца за једнако убрзано кретање са почетном брзппом, (стр. 1.4). Узевши у иомоћ виртуелне брзине, нисац долази до оваког обрасца: •у 0 ^ -ј— 2 ^ 2~ ^ ^ ^ ~1—ћ 1ј 2 -ј—1 т из кога тек ФплосоФпрањем закључује да мора бити До пстога се резултата могло доћи много нростијпм п схатљивпјпм путем , нарочпто да се држао „природног поступка у излагању и прелажењу градива" као што то с правом траже преводпоци, па да је најпре нашао образац за само убрзано кретање, па тек онда за убрзано кретање са почетном брзином. Има једна ствар са којом се нпкако не могу помпрнти, а која се врло често налази код извесних 28