Prosvetni glasnik

258

наука и

НАСТАВА

се светли зрак предомио пропуштамо, га кроз призму, тада ои скреће са правог пута. То псто чинпмо и овде, и са истим успехом. Само према премерама (димензијама) тадаса п зрака морамо узетн врло ведику прпзму; с тога је правимо од згодног градива нпр. од смоде идп од асФадта. А најпосде можемо на нашем зраку опажати још п оне појаве, које су до сада посматране само на светдостп: подарнзацију. Намештамо згодно начињеау металну мрежу на пут, којим зрак иде, и тиме изазивамо едектрпчну варниду у резонатору, да се угаси иди да засветди, по исгим оним законима, по којима се гаси иди засија видпо ноље подаризацпоне справе при уметању кристалне пдочице. Тодико огледи. Већ кад их градимо, стојимо сасвпм у обдасти науке о светлостм. Кад их спремамо, кад их описујемо, већ не мисдимо више као електричарп, него мисдимо као оптичари. Ми не кажемо више: кроз вођу тече едектрична струја, едектрицитет се нагомидава; ми говоримо само о тадасима у ваздуху, видимо како се укрштају, раздвајају, састају и јачају иди се сдабе. Подазећи пз обдасти чисто едектричних појава, доспедисмо корак по корак до чисто оптпчних појава. Превој смо прешли ; пут се спушта, и прелазп у равницу. Веза између светлости и електрике, коју је теорија нагађала, предвиђада, начињена је, уму схватљива, природном духу разумљива. На највишој тачки, до које смо доспели, нависинп самога превоја, отвара нам се далеки хоризонат у обе областп. Чини нам се да су веће, него што смо до сад мисдпди. Област оптике не обузима само оне етарске тадасе, који се мере мајушним деловима мидиметра, она добива тадасе, чија се дужина мери десиметрима, метрнма, километрима. Ну и поред овог увећања, чини нам се она одавде у области електрицптета као шипка уз бубањ. Електрицитет добива овим највише. Електрицитет налазимо на тисућу места, где до сад нисмо о њему имади пи трага ни гласа. У сваком идамену, у сваком светдом атому видимо едектрични удео. И кад тедо не светди, само ако зрачп топдоту, оно је дегло електричних појава. И тако област едектрицитета обухвата цеду природу. Она се примиче п нама самима; ми докучујемо, да имамо у стварп једно едектрично оруђе : око. Ово је посебични погдед на ниже. Исто је тако бдагодаран наш поглед с овога месга на више, ка високим врховима, ка општој мети. Овде нам се истиче питање о непосредованом дејству на даљину у опште. Има ди га? Од свију, које мислисмо да имасмо, остаје нам једкно гравитација. Да ли нас и она вара? Закон, по коме дејствује

чини је сумњивом. На другој страни налази се питање о суштинп електрицитета. Еад га гдедамо одавде, оно нам је закдоњено јаснијим питањем о суштини едектричних и магнетнпх сида у простору. Одмах иза овога уздиже се огромно гдавно питање о суштпни, о особпнама оне средине (медпјума), која заузпма простор, етра, о његовој грађи, о његовом мировању и кретању, о његовој коначностп пди бесконачности. Све се више чини да ово питање надмаша сва осгала, да нам познавање етра мора обелоданити не само суштину пређашњих кпропДегаМНа, него и суштпну старе материје, и њихних најприснијих особпна: теже и ленивости. Језгро прастаре Физпчне научне зграде сачувано нам је у речпма , да је све створено из воде, ватре У данашњој фпзици преобдађује питање, да ли није све у свету створено из етра? Одговор на ово питање, то је крајња мета наше науке, Физике. Он је, да се држимо наше сдике, посдедњи, највиши врх наше пданпне. Да ли ће нам поћи за руком, да икада ступимо на једап од тих врхова? Кад ће то бити? Да ди скоро? Не знамо. — Ади ми смо добиди један осдонац за наша даља предузећа , који је за један ступањ впши од досадањих; овде се пут пе прекида клпзавом, стрмом стеном, него чини седаје бар најбдижи део узбрдице бдаго нагнут, и пзмеђу стена има и путања, које нас воде навшпе; има много вредних п уметних радника ; па зар можемо друкчпје но с пуном надом пћи на сусрет усиесима будућпх предузећа. По одобрењу проФ. Херца иревео с немачког Стев, Марковић. СОБНИ ВАЗДУХ Мидостпва природа дала је човеку у довољној количипи ваздуха и светдости, али о изобиљу и ваздуха н светлости не може бити говора у зимњпм месецима. Квантитетом овпх животних потреба можемо у опште бити задовољни, али квалитетом не баш увек, Као најпокваренија врста ваздуха — о ком ће овде и бити говора - рачуна се обично собни и шталски ваздух. Пређе се веровадо, да се шкодљивост собног ваздуха може у главиом свести на два узрока: на умањавање кисеоника, п на умножавањем угљене киселине. Један човек поквари за један сат процесом дпсања и испаравања 20—30 куб. мет. ваздуха; па чак и у простору од 160—240 куб. мет. може се наћи покварена ваздуха, који поквари