Prosvetni glasnik

24*

ЦАУКА И НАСТАВА

179

кажњавати осим кад скриве. Оно парче замље којг обрађиваху, могаху оставити децц својој, п тек кад немају деце господар насдеђиваше ту земљу, јер је они пе могаху другоме завештати. Такав поданнк не могаше се оженптп без пристанка своггосподара; ако би узео жену сдободну идн пз другог Феуда, плаћаше таксу (1е (1гоЈ1 (1е ?оппат§е). Деца из таквог брака дељена су између оба господара; ако је једно, прпиало бн пређашњем матерпном господару. Још више нрава од обе ове кдасе треће! стадежа имађаху сељаци т. ј. људн, који жпве као закупци но седпма, иди уопште непдемпћски стадеж. Њпхов подожај беше бољп у томе, што онп узимаше под закуп један комад земље којп могах} оставитп у насдеђе коме хоће, разуме се под истим погодбама. Дацпја даваху укупно, и годпшње исто тако иђаху на кудук, кад господару требаше. Сељацп беху очувадп дпчну сдободу. Истнна у почетку господар их могаше вратитн увек на свој Феуд, адп се доцније сведе то право враћања на рок од године и једног дана. Такво беше средњевековно друштво по својпм подитичким установама. Ка овоме што сам до сада рекао додати треба још и ово: п оно право што поједини пмађаху никада такс не завпшаше од снде као у ово доба. Кодпко је ко моћан толико се и његова права поштоваху. Дпрп у историји средњега века врдо згодно карактерпше ову периоду и Феудни систем овим речима: ,Прави наследницн Карла Великог нпти беху краљеви Францускп и немачкп, нити цар пталијански, већ правп његови насдедници беху Феудадни господари." 1 ) Насдедници његови, уступајућп земље у Феуд, уступаху им у исто доба п сва права вдадалачка; чак п ковање новаца беше уступљено појединпм вазалима. Таквпх вазада, којп пмађаху право ковати новце, беше крајем IX века, када Хуго Капет основа нову дпнастију, 1-50. Тн вазалп, ради увећања својпх прихода, подизаху на границама свога Феуда ђумруке, напдаћпваху друмарину, насдеђнваху путнпка којн бп у њпховом Феуду умро п т. д. А све се то даваше у Феуд, као што смо напред видели. Овде није место да се упоређује политпчко уређење средњега века са опим из старога доба те да се види: да ди је друштво у спојпм подитпчким установама корачидо напред; радн мога циља менп је потребно било да изнесем сам спстем подитички, какав се беше развпо XI века, п пошто сам то, колико сам за овај мах могао, учпнпо, имам да прегледам сада, бар у најглавнпјим цртама, *) Т)игиу, Историја средњег века стр. 225.

како је дедовао тај подитички систем на друштво средњевековно и какви су резудтати примене његове. Да се одговори на ово питање ваља се пренети у мисдима погпуно у XI век ; то нарочпто морам да учиним ја, јер немам на расподожењу нпкаквих извора, а оно што имам врдо су оскудни, из којих би се могао бднже упознати са стањем друштвеним у XI веку, те ћу с тога моћи да учнним само општа посматрања. Нећу испитивати основаност Дирпјевог израза, да су начела Феудална у теорпјп добра, 1 ) али усвајам што је одмах даље рекао, да примењена у практици одведоше друштво насиљу и анархијп. Краљеви пмађаху права да расправљају спорове својих вазада, ови опет кад постадоше и сами сизеренима, имађаху то исто спрам својих вазала; ади то право беше само у теорији, а ево једног примера какво беше у практици. „Једном се краљ Роберт (996 — 1031) поче мешатп у посдове гроФа Шампањског, а овај, незадовољан тим, рече му: „Ја сам по мидости божпјој наследви гроФ, ето мог порекла; што се тиче Феуда мога, он ми припада по праву насдедства и остао ми је од предака, с тога не сматрај га као своју домену. Немој ме нагонити, да у одбрану своје части учиним нешто што би те ожадостило, јер, бог ми је сведок, пре ћу погинути него живети без части." 2 ) Ваља имати на уму да је то речено Роберту Каиету, којп беше господар ведике домене а не Л.ују IV, који не имађаше ништа. Непримање мешања у унутрашње послове Феудада постаде опште, и сваки се позиваше на свој мач. Против пресуда сцзерена п његова суда апеловаше сенамач. Ако парничар буде побеђен, тек онда пресуда постајаше пзвршна. Феудни односи беху испреплетани, спорови неизбежни, ратови непрекпдни. Рат беше редовно стање у овом друшгву. Од сваког брежуљка поста тврђава, од сваке равнпце бојно поље. „Настањени у тврдим замцнма, обученп у гвожђе, опкољени оружаним људнма, Феудални господари, иди тиранп, како их зове кадуђер Рише, вољаху само рат и не познаваху други начин да се обогате, до пљачку. Усдед тих непрекиднпх ратова настаде права пустош. Трговина престаде, јер путови не беху сигурни, индустрије не беше јер Феудални господари под којнма беху н вароши, чим прпметекога да се богатн, одмах бн га новим дацпјама упронастплп; раздцчност монете, честн ђумруцп и разне таксе такође сметаху трговпни. ') Оигиу, Историја Француска I. стр. 256. -) Оигиу, Историја средњег века стр. 202.