Prosvetni glasnik

190

Не чује се. Ја ћу још једанпуг прочцтати, а ти реци јаче. Ђока Спмић! Овде сам. До сада сам ирозивао, па неки нису умеди баш депо да кажу: овде сам. Де сада да видим, можете ли да нико не погреши ! Учитељ наново прозове ђаке. Кад то сврши, онда може тражити : Кажи ти твоје име! А презиме ! Кажи ти само име! А ти само презиме! Кажи ти и име и презиме ! Хајде, да упамтимо ! Сви : Сваки ђак има своје име и ирезиме. Напомена. До сада је у главном рађено на упознававу школскога поретка. Не морају ова предавања тећи баш овако једно за другим. Између предавања, када се деца заморе, може доћи и посматрање које сдике, или која лака причица, или шетња по пољу, која је деци врло мила, или игра, или песма. У почетку рада, ја сам учио ђаке певању, другога, трећега дана. Нарочито ми је то лако ишло, ако је било ђака који понављају, које ја изведем код себе па певам заједно с њима, а ученици слушају. Разуме се да сам им пре тога казао песму на памет и разговарао укратко о садржпнп. Само ири певању треба пазити, да не буде дерања викања, јер то јако квари хармонију и утиче рђаво на децу. Тпхо певање стишава и духове. Још једна напомена. Наставник првога разреда мора бити узор благости и узор пажљивости. Ни једну грешку нека не превиђа. Нарочито нека не пропушта грешке у дисциплини, јер ће за кратко време порушитп све што је сазидао, ако буде пропуштао погрешке. Дисципдпна је средство и учењу и васпитању, као што је и читање образовању, ади је и једно п друго нрвом разреду циљ. Боље нека дисциплпна пређе и у дресуру него да се поквари, јер и дресура је у пода васпитање.... УП. Псето. Учитељ пзносп слику пса. Деца сва гледају. — Шта је ово? Кажи Иеро! Пас. — Како се зове још? Ти! Псето. — Како још? Ти! Куче. — Шта му је ово ? Ти! Глава. — А ово на глави? Ти ! Ушп. — А ово? Ти! Очи. — Шта му је ово? Ти! Врат.

— А око? Тн! Леђа. — Шта му је ово? Ти! Трбух. — А ово? Ти! Реп. — Шта му је ово ? Ти! Ноге. — Колико их пма ? Ти! Четири. Ове две што су бдиже гдави, зову се предње, а ове две што су до репа зову се стражње ноге. — Како се зову ове две ноге ? Ти! Предње. — А ове две? Ти! Стражње. — Како се зове у псета ово на ногама? Ти! (То се зову шапе). Упамтите децо, да пас има на ногама шане и да у њима стоје нокти. Учитељ оставља слику. Који се пас зове шаров? — Којп се пас зове белов? — Који се пас зове гаров? — Који се пас зове жућов? — Који се пас зове зељов? — Како се зове псето, кад је мушко? Ти! Зове се пас. — А кад је женско. ? Ти! Куја. — А мало? Ти! Штене. — Ко је видео, кад куја оштени штенце? — Колико их је бидо? — Какви су? — Шта су радпли? — Је си ди видео баш кад сисају? Мади штенци сисају своју мајку, и хране се само оним мдеком, али кад одрасту, онда једу и месо и хлеб и јаја. Може ли пас да уједе? Пас чува кућу п чува свога газду. Он целу ноћ као стражар стоји поред куће, па ако види кога да хоће да се увуче у кућу, он лаје и трчи да га отера. Псп у селу чувају и овце од курјака. Пас може да се научц ц да лови тпце и зечеве. Он може добро да намнрише, па мирише по земљп и позна да лп је туда прошао зец п одмах трчи за њим. Шта још може да ради пас? — Шта још? — Ти! Ти! Ти! Пазите, да вам испричам једну малу причу. Вила једна девојчица, па пмала велпког пса, па га много водела, и давала му да једе кад је био гдадан. Једанпут пође та девојчица преко једне реке. За њом је ишао п њен пас. Он је никако није остављао. Кад девојчица дође на ћуприју, она се надвпри, да гледа, како тече вода. Али јој се заврти мозак и она паде у воду, на поче да се дави. Чим то виде пас, одмах скочи за њом у воду, зграби девојчицу за хаљину, па пливај, пливај и извуче је живу из воде. Шта би бпло од девојчице, да је пас нпје пзвукао? Ти! Удавцда би се.