Prosvetni glasnik

НАУКА И

датн и добар део сЦ својих земаља: право народно схватање нолитичкпх догађаја и одношаја. Просто строго стварно нзлагање, јасно исторнјско обележје, чисто схватање краљева карактера, даље иерна слнка опдашњих времена и друштвених обнчаја, цртање без нкакве епске претеране јачпне, тонли тон говора у овој песмп упућује нас да закључимо, да је ова песма врло стара. Песма можда доппре ћа у XV век, н до нас је допрла без икакве битне иромене 1 ), шта впше п талијанштина је 7 њој незнатна. Песма 1 у Арх. III сачувала је још вернпји исторпјскп карактер ц надмашава пређашњу песму ако п не песничком дражп, а оно још знатнијом садржпном. Деспот Вук Браиковић у Купјенову у Среиу лежи на самрти, крај његаје жена му Барбара. К њему долазп иобратпм Дмитар Јакшпћ, који међу тим нпшта не зна о његоиој бољп, па га весело поздравља. Но Вук му даје последње налоге, како ће његовим имањем расположптп. Налаже му да јави краљу, да је умро, а жену да склони онде где ће бпти од Турака изван сваке опасности. Међу поједивостима је особито ово значајно: Јакшпћ добпва налог, да на коња посади свога мртвога нријатеља 2 ,) да га оружа са тоиузом, а копље да му наонако окрене. коња пак нек обвпје дрпом свитом, па да га тако пред краља одведе ц њему да га преда. То пас подсећа на једно старосрпско паређење из Душанова законика, по коме, када вазал умре, онда његов најбољн коњ нрцпада краљу. Сем тога налаже му, да друге коње нстера у врлетп, где коњп морају липсатц без воде и хране. То је еуфемистпчкп описано: Нека и коњи познаду да иемају госнодараОвај мотив — н ако унакажен — впднмо у песми ц код Бог , а тако исто проварујетај могпв из несме 48 код Вука у ст. 41 и даље. Изгледа, да је то остатак прастарог обичаја, када су клали коње прц гломачи умрлога госиодара. У речима, са којима ће га предатц краљу, а тако исто у одговору иа пптање женино, када га ппта, шта ће бити са његовим имањем, огледа се његова верност према краљу, како нежно песнички тако исто н морално исказана. Но ту се говори и о прплцкама, које су пшле на то, да његову верносг нрема краљу доведу у сумњу. Туђннац. Ср') 11од оним и.фазом онет не мислам, да пеема није измеиила облик метрума, и да је у њо,ј језшс оиај, какав је био нре 200 година. Иитање: какав је облик могла имати опа иојесија у опће у XV веку, распракљаћемо у другом делу ове рас раве. У несии се о томе нипгта не спомпње, пего Вук палаже да му само коња изведе нред краља. Пр. нан.

1'ЛВА 565

бии, пређашњп турскп слуга, потомак куће Бранковића, морао је миого што шта претрпети од завидљпваца п клеветипка, та он је нотомак невернога пздајничкога колена. Честим сумњнчењем било је поверење краљево сирам унука Ђурђева а најжешћега непрнјатеља његова оца чесго у кскушење довођено. Алп су обоје све незгоде срећно нздржали. На самртном часу могао је Вук норучнти краљу: Базда ти су на мене, св'јетли краљу, говорили, Да ти саи се родио од кољена невјернога, Мој честити краљу, II да ти ћу невјеру на крајини учинити: Опо ти сам тужан деспот сад невјеру учинио, Матијашу краљу, Ер сам нопГо служити ја бољега госнодара, Побољега госнодара, бога мога великога, Драгн господару ! Зар се може пребацити, прочптавши ове узвншене речн, да немају песнпчке лепоте? 0 овоме сумњнчењу говорн п 14, песма. Како се овде онде сиомнње „неверно колено", можда би се могло запптати, да се то не односи на прадеду нашега јунака, на Вука Браиковпћа, због издаје па Косову. Ми ћемо већ па свом месту видети, да она пздаја ие постоји, да је ностала н развнла се пзпесннчке траднцпје о косовској бпцн, а о њој се не зиа нпшта пре ХУП века. Да би нам нзраз „невјерно кољено" био јасан, доста је да укажемо на одношаје Ђурђа Бранковпћа и сина му Лазара нрема Јовану Хуњадскоме'). Даљеналаже болесник иобратпму, да му склонп жену на спгурно место: Пак одведи Барбару ћа у доњу Хрватију, Гдјено никад, мо.ј Митре, клетп Турди не доходе, Вјера их убила, Да ми не би срамоте након мене учннили. Од Срема могу се под доњом Хрватијом разуметн само северозападин крајеви Славонпје, који су даље од турске границе. Овде су се Срби при крају XV века све више насељавали, док у XVI веку не пређоше Драву, те се не ночеше насељавати у БарањпТиме смо добили ослонац, помоћу кога ћемо одреднтн време, када је ова песма постала; свакако је год. 1526. непосредан 1егпшшз а(1 диет. Можда је овде могуће још ближе одредиги време иоставка. Из млађег варпјанта под бр. 16: Да их. нобре, новедеш чак у доњу покрајину, Да ми не би срамоту клети Турци учиннли не може се ништа тачно одредити, али гим вишз из иесме „Смрт Јове деспотовића (Вук 91.) Ова ') Напоменућемо овде у кратко да састављач наше песме а тако исто и кругови у којпма .је постала не одбацују назив »невјерно кољено* (упор. песме П. 10 код Бог.) Псто су тако мислили и Далматинди у XVII веку: тек модерни српскп п хрватскп нсторици (као н. пр. Новаковић, Смичиклас) имају друго мишљењс,