Prosvetni glasnik

радн.а главпога пгосветног савбта

217

Већ самравије поменуо, да старо пздање ове историје дотерује догађаје само до 1815. године. С тога и налазимо сад, у овом новом пздању, још три нова одељка: „Европска пентаршнја" (одељак ХХХ\ 7 П ), „Доба друге Француске царешше" (одељ. XXXVIII.), и в 11сточно питање" (одељак XXXIX.). Да ли је ово посао самога ппсца или г. преводиоца ја не знам , јер немам орнгпнала, да бих могао учинити поређење, адп, судећи по оно неколико речи г. преводиоца у напомени у почетку ове књпге, ја бих рекао да је овај додатак у главноме посао самога иреводиоца. Како је овај део псторпје обрађен, биће довољно ако само наведем то, да су догађаји нашега века, и то не сви, стали свега на двадесет и нет листа, од којих десет листа долазе на тако звано источно пптање. Већ сама та околност иоказује, да се овде ограничило на то, да се каже само о неким догађајима по неколико речи, па н то је све тако збркано, разбацано и без свезз, да бп се ђацн једва могли разабрати у овоме хаосу. Хотећи да говори у носледњем одељку о тако званом „Источном питању", ппсац (илн г. иреводидац) је мислио, да му ваља почети с Русијом, те због тога и прелазп руску исторнју од оног времена, кад се ослободнла од татарског јарма (дакле од прнлпке од почетка XVI. века), па све до смрти Александра I. (1825. год.). Како се о овоме не говори нигде раније (осим о Петру Ведпком на једно два три места), то је ваљало разрадити ове догађаје што боље и опширннје. Али то ннје ни издалека учпњено, јер је овај период руске историје, који обухвата три века и који је најзнатнији део руске историје, разрађен свега на једном п по листу (стр. 576.—579.). Ја мислим да је ово довољно да покаже вредност овога одељка. Ту се говори и о руској лптературн у првој иоловини XIX. века, а како, видећете, кад вам кажем да је то све стало на нола листа (стр. 579.). После руске историје иисац (илн г. преводилац) говорп о нрвом и другом срнском устанку ночетком овога века и оснивању срнске државе, на све до доласка кнеза Милана Обреновића IV. на владу (1868.), а о свему управо толнко, колнко зна и једно дете из основне школе. Има и о књижевном покрету п иросветн у Срба, где се, почевши од Јована Рајнћа, помињу најглавннји радници на српској књнзи у првој половпнп овога века. Пошто је г. преводилац прешао у кратко п ослобођење Грчке, он помпње и кримски рат (1853.—1856. год.), али само с две трн речи (стр. 592.). Најпосле је г преводилац прешао, на носледња два и по листа (стр. 593. —597.), дога-

ђаје, којп су се десилп на Балканскоме Полуострву од 1875. до 1889. год. Ту се говори о српско-турском рату, о ослобођењу Бугарске п Берлпнском конгресу. Још се помпње п српско-бугарски рат, проглас срнске краљевпне, доношење новог устава (1888. г.) ц абдикацпја краља Милана. Оцењујући ово дело, ја сам изнео у главноме његове мане и недостатке, немаЈућц, наравно, намере да му одречем н неке добре стране, алп њих има тако мало , ди се губе пред онпм манама и недостацима. Нека ми буде, најзад, допуштеио да се с неколнко речи осврнем и на сам превод. Да лп је превод тачан и добар не могу рећп иишта, јер немам орнгинала, да бпх га могао упоредпти с преводом. Али да срнски језик у делу није као што ваља п као што требанмора бити у једном школском уџбепику, то могу сасвим слободно рећи. А ево за то и доказа. Пре свега, г. преволилац мења свуда прнлог времена садашњег , којц је у српском језику ненроменљнв, те ппше: „владајућа породица" (стр 5.); „владајући војнпчки стадеж" (стр. 52. и 167. птд.); „убеђујућим говором" (стр. 237.); „посред јаука п ппске умирућих становиика" (стр. 321.); „ц смеоне пзобличавајуће проповеди" (стр. 393.); „због уиропашћујућих ратова" (стр. 453.), итд. Г. преводпоцу је, даље, веома у вољи глагол „обављати", који нпје сј.пски , те пише : „на којнма су се обављала разна надметања" (стр. 48.); „и о свом трошку обављају војену службу" (стр. 97.); „гатање обављаху оие разно" (стр. 152.), итд. Г. преводилац не зиа, као што ваља, нп употребу многих и многих иредлога, као што ће нам то ноказати ово неколико примера. Тако он пише: „положише ианску бул^ на престолу цркве св. СоФИје" (стр. 175.); „Марећи за науком Алфред је" нтд. (стр. 191.); „и који се одеваху у црвеним мантпјама" (стр. 201.); „да са оружијем бране" (стр. 263.); „за то краљеви мпмо својих васала иочеше држати" (стр. 272.); „Он прикује иа црквеним вратима" )стр. 881.); „а није марио за умним радом 3 (стр. 412.); „днгле су значај Пруске државе у систем јевропских држава" (стр. 433.), итд. Код г. нреводпоца је „туговати о нечем", а не за нечпм: „да тугује о овој проиасги" (стр. 59.); „који су туговалп о нропасти ренублике" (стр. 126.), итд. Г. нреводплац пише даље: живили и живели, оделење и одељење, отстуин, појасем, божији, блажије, не шишан, не праван, не слободно, не доказан (м. нешншан, неправан итд.), непобедив, неуморив, неразмрспв, непоколебпв, иепогрешив и