Prosvetni glasnik

436

ПРОСВЕТШ КОВЧЕЖИЋ

може сваки час свалити на теме, иа непрестано мшчркује да падне тешки ударац. — Пфимфа! рече Гороблагодатски, шапћући нешто с цензором. Звонце зазвони на вечеру ; срца се мало раздрагаше. — У редове! викну цензор. Ученици одоше у трпезарију , и отпојавши Оче наш у хору од пет стотина гласова, седоше вечераги... Кад пођоше, цензор приђе Бенељадову и понови му ону загонетну реч: — Пфимфа! — И треба, рече Бенељадов. * * * »Већ је у светој обитељи — вратар добро врата затворио, •— и испосник у усамљеној ћелији прочитао молитву пре спавања ... — МорФеј посипа варош маком, — занатлије су одавно поспале — само што пси не дремају, — само што се ноћни стражар гдегод одазове. — Већ и други петли запојаше — глухо је доба, сви тврдо спаваху", тако описује ноћ Семинаријада, стара песма бурсачка. И на другом спрату све беше поспало, кад се из једне спаваће собе промоли неко и оде у ону, бр. 9 ; тамо се сусрете са још дсојицом. Поче се договарање. — Је ли у тебе пФимФа? — Јесте. — Дај овамо. Сва тројица упутише се у један кут и засташе крај постеље Оемјонова. Онај што држаше у рукама пфимфу , т. ј. конус од хартије, набијен ватом, прикраде се бос спаваћиву Фискалу, и метнув му шиљасги крај у нос, потпали вату одостраг са широке стране, и дуну у њу. Густа струја сумпорног дима обухвати мозак Семјонову; он јекну и онесвесну. Кад онај дуну и по други пут, још јаче, злосрећник скочи као махнит, упињући се да викне, али узаман: сва му унутрашњост беше

опрљена и надимљена. Гушећи се, Семјонов паде на узглавље. Она тројица одмах се скрише, праћени његовим дубоким хркањем и тешким стењањем. Оутра дан однеше Фискала полумртва у болницу. ЛекаЈЗ никако да појми шта му би, а кад болесник дође к себи и поче говорити, и он не знађаше ништа рећи Управа подозреваше да су му непријатељи морали нешто учинити, ну ништа се н^ даде открити. Многи бише ишибани у бурси, и, разуме се, многи узалуд. — Тако описује Помјаловски стару семинарију. Нека читалац пређе у памети све те слике, па ће му бити јасан још један узрок, зашто је старо руско свештенство било онако немарно, сурово, тупо и дивље. Радоваи Кошутић

РАЗНИ ЗАПИСИ Трпљење жеђи у животиња. — Обично се до сада мислило, да међу животињама, које могу дуго да сносе жеђ, калшла заузима прво место. Али је у новије време 8. М. Сагтап у Кембриџу (држ. Масачусетс у Сев. Амерцци) показао, да неки мали глодари у Каменитим Планипима (КоскуМоипШпв) по неколико месеци могу да живе без и једне капи воде, те тако у томе претичу и саме камиле.. Можда ће когод помислити, да тим глодарима сочано корење накнађује воду; али се Оагтап уверио, да су и обични мишеви, којима је он од 1. окт. 1894-е до јануара о. г. давао само потпуно суву храну, кукуруза и пшенице, све до 17. јануара о. г. били Сљ свим чили и здрави, те као да бејаху вољни још дуже трпети жеђ. Сгагтап, приказујући своје поменуто искуство, опомиње на гусенице обичних наших мољаца, које могу да сваре знатну количину своје суве хране (вуне) а да ни кап не окусе. (Ргот.) С. П.

Исправак. На стр. 374. ове свеске изостао је у I ступцу, одмах исаод одељка »Пенспоновања« , наслов : „Распиеи и одлуке Мииистра просвеге и Црквепих послова", иза којега треба да је дошао штампани распис ПБр. 8504 од 13. јуна о. г., па испод овога тек одељак „Уирли су." Уредништво.

Одговорни уркдник: Стеван ПредиА.