Prosvetni glasnik

146

РАДЊА ГЛАВНОГА

просввтног савета

цима, али се у том случају важност таквога задатка јако смањује, јер наставнику остаје да ценп само граматичко знање својих ученика. Израдом Сршлм-Француског Речника даје се ђацима могућност, да се самостално веџбају у разликовању нојединих речи, да из самога задатка траже смпсао онога што се хтело рећи, то јест да се упућују на самостално мпшљење, а то је, мислим, најважнија тежња основне и гимназијске наставе. Осем тога, оцењивање ђачких задатака са срискога на Француски језик, не само за време школовања, него н на исппту зрелости, било бп много потпуније, кад наставиик, иоред добро израђеног речника, не би морао казивати ђацима речи, које се у датоме задатку морају употребити. У томе случају много би се правилније и нотнуније доносила оцена, не само о ученичком знању из језика, већ и о њихној умној развијености, што је главни смер исиита зрелости. Речником г. А. Стевовића имала би дакле да се задовољиједна велпка потреба гимназијске наставе.

Од добрих страна Српско-Француског Речника од г. Стевовића, да напоменем ове: 1. Број речи впше је него довољан за школску иотребу; таквоме делу велики број речи не само да не смета, него га још и препоручује, увећавајући употребљивост његову. 2. Значења речн добро су поређана, то јест, најпре су обележавана обичнпјим, чешће употребљеним, изразима, па тек после пзузетним.

Самим насловом: Д1епни Српско - Француски Речник" нисац је нагласпо, да је своје дело наменио онима, који већ доста знају нз Француског језика, те који ће, према томе, знати да учине пзбор од изнесених Француских израза, којима се тумаче српске речи. Ну како је издавач ионудио дело за школску употребу, сматрао сам за дужност, да у том погледу изнесем ове напомене: 1. Српске речп, за које се износе пзрази којима се оне преводе на Француски језик, узимате су из дијалекта, који се употребљава по Далмацији и прпморју, н. пр. бак , место први, млечни зуб; б&к, место бик; абравница , место обраница; аваз, место глас; арчити, место трошити; впда, место клин, чавао; буд, место ма да, премда и ако; ваино, место креч! врутак, место извор; вртуна, место вихор; глазба, место свирка; гледеКе, место зеница; дизга, место окрајак, поруб, ивпца; Џрда, место сабља; ђул, место ружа; ђунија, место угломер; еја, место ћук, ћукавац; ждреб, место судба, удес, коцка; загођс,

место ирнлика; заира, место храиа; згеба, местојадник, беднпк; зибати, место њихати, љуљати; зрцало, место огледало; иго, место јарам; измеЛар, место слуга; изум, место проналазак; илав , место лажан; искон, место порекло, ночетак; јагњеда, м. топола; јар, место топлина; јаторнији, место јачи; јегленисати, место разговарати; кавка, место чавка; кавра, место клинац, јексер; казалиште, место нозорпште; каја, место малтер; кајда, место нота (у музици); калан, место каљав, блатњав; лазила, место губилиште; лач, место гладан; мађуика, место цпганка; маина, место тпшина; машала, место буктиња; и т.д., и т.д. Ова се незгода ублажава тиме, што јс велика већина тих речи употребљена и онако, како се оне код нас употребљавају, те ће пх ученнци ипак лако наћн, али је опасност од таквих речи у школској књизи у томе, што учепици могу примити многе од номенутих израза као добре , те кварити чистоту опога језика који се у школи употребљава, и који је, као матерњи језик, центар школске наставе. 2. Друга је замерка тежа. Она се састоји у томе, што су српске речи, које подједнако гласе, али пмају разна значења у употреби, преведене разноликнм значењем у Француском језику, а нема никаква упутства, у коме ће се значењу која Француска реч употребити, те су тако ученици изложени онасности да на ир. код глагола слушати узму есоиГег место оћек, или обрнуто; код глагола ироиасти: регп, Нге п,е1гиИ место пе раз геиззгг, или обрнуто; код именице увреда: о^епзе, место гпјиге, гпзиИе, а$гоп1, или обрнуто; код глагола свратити: ЛезсепАге и еп1гег место (Шоигнег п обрнуто; код именпце век: аде и згес1е место ше, и обрнуто; код глагола доиасти, доиадати: ассоиггг, аггшег, место Готђег аи таЊеиг и обрнуто; и т. д. Да не би било двоумице, обично се у речнпке уносе прпмери, из којих се јасно мора увидети, када ће се нека реч употребити у једном, а када у друтом значењу. В. Није довољно унесено граматнчког градпва, колико се то мора учинити за књигу намењену школској потреби. На пр. код свезе да наводе се Француске свезе: дие, ајгп дие, предлози Ае и а, који се нреводе у српском језику свезомда, кад стоје пред инфинитивом ; после ових узета је свеза зг (свеза за нретпостављање) и оиг (узвик за одобравање). Држим да је код нрвих свеза: дие, а нарочито код а/ш дие и роиг цие ваљало рећи п који начип уз њих иде, као што је за да које се преводи са роиг метнуто у загради (ш!.), т. ј.: иред инфинитивом; и даље, сасвим је друго значење речп да кад се преведе са ^ие са шсНса^-ом, а друго са ајгп дие и роиг срге. Што се тиче пзраза оил, којим се иска-