Prosvetni glasnik

ГАДЊА ГЛАВНОГА

ПГОСВЕТНОГ САВЕТА

601

њемо гледнгате педагошко, ма да се ни ово гледиште не би емело занемарити, кад г. писац налази да овај његов роман треба да откупи Министарство Просвете за поклањаве ученицима средњих школа, и да га преиоручи за књижнице основних школа. Јер, кад догађаји српских хајдука вемају довољно чврсте историјске подлоге, онда они могу бити предмет за разбојничке и криминалне приповетке, а никако за добар историјски роман, какав, по свем изгледа, мисли г. Веселиновић да је његов „Хајдук Станко." У том случају место примера за узвишене националне и човечанске идеале добиће читалац испричане језовите епизоде и описане грозне ситуације, против којих се, ма колико се нпсац трудио да их оправда, буни наше осећање човечности. Јесу кривци свпх зала и мука („Крушка," Маринко, Лазар и Иван) о којима се прича у овом ромаву, заслужили да буду кажњени за недала своја; али читаоци овога романа нису заслужили, да њихова осећања буду надражена таквим драстичним средствима, каква унотребљава г. Веселиновић, да би показао како је задовољена правда. Могао је главни јунак, у овом роману Станко, као сваки хајдук, са задовољством извршити вешање Маринка, сечење главе Крушкине, убиетво Лазара п присуствовати бацању у ватру Ивана онако, како је то до танкости описано на стр. 272.—273., 302.—304., 311.-313.; али питање је: како ће бнти оним читаоцима овога романа, који, и ако су за то, да се сваки кривац по заслузи казни, ипак не могу присуствовати извршењу смртне казне ? А оно, чему они, по својим човечним осећањима, не могу да присуствују у животу, наводи их г. Веселиновпћ, да томе духовно ирисусгвују, читајући „ову лепу књигу." Међу тим њен би, као сваког поетског производа, задатак био, да онлемени људска осећања, а не да их подивљава, — не да- оно, што смо и без ње имали, вређа и чак у клици сатире. Оно сатанско задовољство, с којим главни јунак овога романа веша Маринка, коље Крушку. убија Лазара и наређује да се у пожар баци и жив изгори Иван, ни мало не задобива наша осећања за Станка, него нам, напротив, ствара слику одвратнога крволока, па ма како правда била на његовој страни и ма колико се истицао као носилац националних мисли. Могао је Станко бити хајдук, п то још у оно доба пред првим устанком, и за време његова трајања, али ипак од њега као од јунака романа тражимо да буде нешто више од обичног хајдука, крволока, о којем можемо сваки дан читати у полициским извештајима и криминалним приповеткама, — тражимо да у њему вндимо идеалног, не обичног хајдука, који ће то бити онда, ако ее не ионизи до зверства, него се узвиси до човечности. Што се г. Веселииовић труди, да га од тог прекора спасе, мећући му у уста ове циничне и софистичне речи: „Бог нека прашта, а човек нек се свети !..." (стр. 285.), мислим да није успео пред свима људима од укуса и тањих осећања, па ма то и онај његов „добри" пона опростио и благословио. Према таквом карактеру главнога јунака, и за ова.ј роман вредн осуда, коју је знамеиити естетичар Мориц Карнјер изрекао над свима романима ове врсте: „Да подивља укус допринео је фељетонски роман; ту сваки број новина мора да се заврши са запетим очекивањем онога, хгоји за њим долази, ту треба осећања увек из нова надражавати, одвратно, грозно са благо цросветни гласник 1897. г.

нријатним метати, и једну страхоту другом надмашати, као што чини Александар Дима и Еужен Си; узимају се у помоЛ најјача, надражљива средства, и добива се нњижевносш од блата и нрви 1 )" (ћге ^ос^хс соп Ж ог Н ј $апеге, ^егрЈгд, 1884., стр. 312.). Већ из овакве садржине и израде карактера главнога јунака 2 ) у овом роману може се видети, колика је књижевна вредност његова и колико је он препоручљив као штиво школској омладини и народним учитељима. Али да се не само овакав роман не може препоручити као штиво омладини, него да је и он као и сви његови остали рођаци по правцу у ком су написани, од штете ио здраво етично и естетично образовање омладине, најбоље се види опет из овпх речи Каријерових: „Пређе је иредохрањавана омладина од многог читања романа, да се не би напуњена сликама маште о племенитим и пуним осећања карактерима и њиховој срећи, разуверила прозом жпвота и да не би постала мрзовољна нри испуњавању свакидашњих дужности ; сад пак свет маште често је гори него стварни, и наступа опасност да се омладипа огорчи на овај (стварни свет), те да песистимичну затупљеност узме за знак зрелог духа; где морални појмови песника кемају својега ослонца у моралу и вери и још се нпсу поново учврстили и разјаснили философским сазнањем, ту постаје оно што је проблематично и наказно лажним идеалом, „блудећом" светлошћу, која мами баруштини, над којом светлуца" ч Тамо, 345.). Толико о садрживи овога романа и донекле о правцу израде његове, а сад да разгледамо облик његов, на првом месту уметнички састав. Ни ова страна није му без прекора. Прво је од чега, у том ногледу, пати овај роман: његова развученост. Већ смо напред казали, да је са завршетком другог дела могао г. писац слободно завртпити ова.ј роман, а да се не огреши о уметннчки састав његов. То је. у осталом, на завршетку овога дела и сам г. писац изрекао кроз уста свог главног јунака, хајдукСтанка: „Кад се мало прибра, Станко се окрете својој дружини: — Има ли још ко од вас зајма невраћена? Има ли још ко да се свети? Сви су ћутали.... — Онда, браћо, имамо једног страпгаијег крвника!... Њему ћемо се од данас светиги! До дас светисмо себе а од дапас да светимо слабе и нејаке ! Пристајете ли? — Пристајемо! — грмнуше хајдуци. — Кад пристајете а ви чујте!... од данас нема харамбаше ни хајдука, од данас смо иобуњено робље што јарам скида ! Нека прска ћелаво теме(?)!.. Треба му семе затрти онако исто, као што нагае хтеде!..." (стр. 318.-319.). Кад је, дакле, Станко завршио своју каријеру као хајдук и помешао се са својом дружином међу устанике, онда је, са свим природно, требало ту и г. нисац да заврши свој роман; јер у III., последњем делу овога романа, Станко није више хајдук, него ') Ово ја истичем. 2 ) Међу спореднима вајслабији је »Дева,* предетављен као нека мистериозна личност, а управо је Деиз ех тасћша, којим г. писац све заплете, на најлакпш начин, расплеће. 78