Prosvetni glasnik

234

К 0 В Ч Е Ж и 11,

1-

ИЛИЈА ВУКИЋЕВИЋ

4. марта ове године иремипуо је у Београду, после дуге и врло тешке болести, Илија Нуки&кшК, проФесор Гимпазпје Вука СтеФ. Караџића и већ ирослављсни ириповедач наш. Више је од две годпне, како је Илија иао у тешку болест, којој пије било лека, свакога дана смо моглп очекивати тужиу вест о смрти драгога нам Илије, па смо опет били п нзиенађени н болно потресенн гласом, да је већ дошао крај веговој бољцн, да је Илија преминуо. Пок. Илија је рођен В. августа 1866. године, у Београду. Отад му је био чиновник, те је иок. Илија још као дете ишао са својима из места у место, пратећи оца, који је по слузгбеној потребп био премештан, и тако се школовао у разним местима наше Краљевине. Нижу гимназију је свршио у Шанцу, а вишу ночео у Београду а доиршио у Крагујевцу, где је 1881. године ноложио иснит зрелости. По ноложеноме испиту зрелостп унисао се у природпо-математичкн одсек Велике Школе, и овај је сврншо 1888. године, и исте године. 26. сентембра постављен је за предавача у врањској гимназнји, где је остао до 14. октобра 1890. годиие, када је нремештен за предавача у трећу београдску гимназију. 1892. године положио је проФесорски нсннт и 1. јуна исте годиие постао је проФссорем, и у томеје звању остао до смрти. Пок. Вукнћевић је још 1886. године почео радпти на приповетцн. Те је године штампана прва његова ирича „Патак", хумореска пз ловачкога ашвота. Од тога времена, па све докле га тешка болест није сасвим бнла обхрвала, радпо је на приноветци, стекавши себи лепо и угледно место међу нашим најјбољим приповедачима. „Коло", „Стражилово", „Јавор", „Отаџбина", „Дело", „Босанска Вила", „Уора" и други нашн лисгови дичили су се сарадништвом Икнипм. Илија се прочуо својим краћим нричама из сеоскога п паланчанскога живота, кроз које је нровејавао реалнзам, који је био већ завладао у нашој уметнпчкој приноветцп. Оп је у приповсгци био иошао већ утрвеннм нутем, који је био прокрчио Лаза Лазарелић, а којим је већ поуздано ншао Јанко Веселиновнћ. Алп Илија ннје био само иодражавалац Лазина н Јанкова нричања, те је могао, и норед њихових "одличпих прича, својом великом стварачком моћи, створити читав низ прича, ко.је су и читаоци и књижевна критика врло лепо прнмили. Охрабрен и одушевљен нрвим успесима, пок. Вукпћевпћ је 1890. године засебно одштамиао прву књнгу својих приповедака, која је врло предусретљиво дочекана. Илнја се огледао н на драмској књнжевности, и после себе оставно је две комедије и једпу шаљиву игру, у којима се огледају н његова духовитост н његов леп хумор. Шаљива му игра „Срећа и људи" прнказивана је и на нозорници и штампана је у „Стражилову". Комедије су остале у рукопису. Илија је написао и читав низ прича, у којпма се приказује оригиналан живот иаЈиих граиичара у Тоилици и њихови честп сукобп са Арнаутима. . На неколико година, пре но што ће га савладати љута бољка, иок. Илија се био предао марљивоме нроучавању Француске књижевиости. Под утицајем Фраицуских песника он се ночиње 01 'ледати у новпјој врсти песнпчке ириноветке — бајци. Прва Вукићевићева бајка „Лековит штап" штамиана је у „Бос. Вилп" 1895., и њпх се носле нанизало, у многим нашим часонисима и годишњацима, приличан број. Последњу своју бајку „Срце", која је штампана у „Летопису", написао је Ика већ у времепу кад га је болест почела освајати. Тешка и дуга болест Илијнна и његова рана смрт велики су и неутешан губитак за српску књигу. Нека му је лака српска земља!

Одговогни уредник : Јован Миодраговић

ШтлмаАно у Д ржавпој Ш тлмнарији