Prosvetni glasnik

310

ИЛУКА II

ИАСТАВА

Кад год какво дете нређе прва дна ступња на ие оде даље, оно еамо појачава иавику да не врши дуашост;" а ако нређе прва трн ступња а застаие нред чотвртнм, оно ностаје слаботињом која нема моралне сиаге да што и изврши. Када васпитаник но свршетку школовања уђе у живот да узме на се своје грађанске дужностн, његов морални карактер треба да будо јасно обележен бар у овим главним особпнама: 1. Његова савест н његова воља морају бпти развијеин тако јасио и тако јакода га увек оиредељују да се драговољно покорава законима, идато не буде само у теорији, него да их врши као нешто што се не може избећн. Невршење школских празила развија се доцније у непослушност друштвеним законима. Оиај којц свесно пркоси људским законнма, ноће се повиновати ни болсанским. Готовост иокоравати се законима јесте прва дужност човокова п нрема држави и ирема самом себи. 2. Поштовање закона треба код њога да буде развијено тако да мрзи насиље и да воли слободу. Ираво појимање светињеличне слободе јесте основица спакој правој лпчној величини. Закон је нотпуна слобода за грађанпна који жели да радп само оно што треба да ради. 3. Са свешћу о личној слободи треба да иде уноредо и јасна вера у личну моћ. Сваки човек треба да је прожет мишљу да људски род као целина не може никад напредовати оном снагом којом би иапредовао кад би сваки човек посебице вршио своју дужност онако како најбол.е може. Неки људи имају обичај рећн, када их позовете да пораде што у корист каквог великог начела: „Па, неће се ствар променити тиме хоћу ли ја што радити или не. Истина ће сама собом победити". Истина не може сама собом победити. Истина тражи својих заточника и она не може никад иобедити онако иртпуно као што треба, докле год сваки лично не врши свој део чувања и брањења истине. Сваки човек треба да осећа да целина слаби ако он своју дужност мушки не врши. 4. Лична слобода и моћ води личпој одговорности. Мудар ће учитељ на свакога свога ученика распоредити један део одговорностн за ред и углед своје школе као целине, те ће на тај начии свако дете расти прожето свешћу о хармонији која долази од вргаења својих дужности и о рђавим носледицама кад се оне не врше. Тачно испуњавање својих школских дужности јесте најпоузданији иут који води доцнијем нознавању и вршењу грађанских дужности. 5. Нешто најбоље што један учитељ може дати свом ученику јесте самопоуздање. Читава ноловина

снаге човечапске, намењеиа добру, лежн неупотребљена само с тога што људн немају довољно вере у своју моћ, немају поуздања које бп пх оспособило да се иоступно прпберу и увиде да и онп нешто могу да ураде. Тврдо уверење о личној слободи, личној моћи и лнчпој одговорности, под руковођењем правог учнтеља створиће у васпитаника јако поуздање у самога себе. Алн права вера у своју властиту моћ није оно ташто уображење нгго човека доводн у ноложај да буде задовољап самим собом, и да тако утуче његову жељу за сталиим напредовањем; то је сујета. Право самопоуздањо нити допушта човеку да просто продражава својим претходницима, нити да буде слепа нристалица каквих заинтересованих демагога. Човек који има ноуздања у се, тај ће, развијајући скоје природне способности, уснешно усавршавати свој посао или своју струку коју је у жнвоту изабрао, и утицаће на општи напредак друштиенн. Као год што самопоуздање води томе да се човекова извршна моћ испољи у најнунијој мери тако и систематско везкбање детиње интелектуалне и моралне снаге развија у њему поуздање у себе сама. Највеће поуздање у себе сама долази од потпуног поуздања у Бога, као главног, животворног нзвора свега знања, одушевљења и енергије. И честит ће човек одмах осетити своју слабост чим га одвојите од тога онштег нзвора његове моћн. И што ко више цени вредност те божанско клице у себи, све ће јасније увиђати потребу и могућност да ту везу с неограниченим Божанством и очува. Школа треба да буде главни посленик на великом нослу да се људски род приближи Богу, и да на томе ради не каквом Формалном теолошком наставом него систематским васпитавањем човекове моралне природе. Овај морални задатак школин неће ни мало ослабити њепу моћ као расадника Физичкога снажења и као извора интелектуалног развијања човечанског рода. Морално васпитање ће само појачати њен рад и на овим другим двама пољима. Јер међу човековом физнчком , умноми моралном прнродом има блиске, међусобне везе и зависности, и не може се једна од њих нотпуно развијати а да се и оне друге две хармонијски не јачају и не снаже. Према овоме прави задатак васпитавања јесте: а. у погледу физичком : да се у васпитаника развије тело, те да буде снажно, здраво, нздржљиво, лепо, да одговара његовој вољи и да буде у стању и да је врши; б. у погледу умном: да се васпитаников ум иснуни знањем, да му серазвије љубав ка знању и